Piše: Danko Borojević
Ključni deo priče o Tajgeršarku (Tigershark) je program FX. Izvozni lovac ili FX (Fighter eXport) rezultat je odluke administracije tadašnjeg predsednika Kartera iz 1977. godine, da će „prodaja američke opreme na frontu“ biti ograničena na saveznike u NATO, Australiju i Japan. Namera je bila da se SAD prikažu kao sila za mir u svetu, a ne kao promoter sukoba kroz izvoz visoko sposobnog ratnog oružja. Deo konteksta za ovu odluku bila je odluka prethodne administracije predsednika Forda da proda avione F-14 Iranu i F-15 Izraelu.
Iako je ova plemenita težnja da se bude snaga mira zvučala dobro, postojalo je nekoliko odmah evidentnih problema. Prvi od njih bio je da su se mnoge nacije koje labavo spadaju u političku kategoriju demokratija naklonjenih Zapadu, osećale ugroženo od strane suseda koji su koristili opremu napravljenu u Sovjetskom Savezu. Da bi se podržale ove nacije, bilo je neophodno staviti na raspolaganje sposobne, ali ne apsolutno vrhunske avione, koji bi bili u stanju da se brane od izvezenih sovjetskih sistema, a da pritom ne koriste najosetljivije američke tehnologije. Ovo je bio pokretački cilj programa FX . Sekundarni faktor je bio to što su se, u nedostatku američkih aviona za izvoz, druge zemlje okretale alternativama, posebno Dasovom Miražu 2000 (Dassault Mirage 2000), i to je pretilo da utiče na američku industriju.
Program FX zaista se bavio ciljevima Stejt departmenta i industrije, a ne potrebama Ministarstva odbrane SAD, i kao rezultat toga, dva odeljenja su imala prilično različite stepene interesovanja za program. Razlike u naglasku između ovih odeljenja kasnije je značajno uticalo na rezultate samog programa.
Zahtevi za program FX bili su prilično neobični. Avion koji će biti isporučen u okviru programa morao je da ispuni sledeće uslove:
Performanse, cena i mogućnosti treba da budu između F-5E i F-16A.
Optimizovan za ulogu lovca u režimu vazduh-vazduh, i sa namerno ograničenim mogućnostima jurišnika.
Performanse nosivosti/dometa su morale biti znatno inferiornije od onih savremenih lovaca u inventaru SAD.
Primena i održavanje su morali biti lakši.
Ovi zahtevi su definisali avion druge klase, sa ograničenim ofanzivnim (udarnim) ulogama i naglaskom na sposobnosti protivvazdušne odbrane. Pored toga, Ministarstvo odbrane je zauzelo stav da je malo verovatno da će takav avion biti potreban RV SAD, i da bi razvoj aviona bio odgovornost izabranog proizvođača, iako bi Stejt department i Ministarstvo odbrane pomogli u prodaji.
Ovakav pristup programu FX predstavljao je značajan rizik za učesnike iz industrije, koji bi morali da snose veći deo troškova razvoja i proizvodnje FX aviona, a u slučaju da su postojala samo dva ponuđača, Nortrop (Northrop) sa F-5G/F- 20 Tajgeršark (F-5G/F-20 Tigershark) i Dženeral Dajnamiks (General Dynamics) sa F-16/79 (F-16/79).
Tajgeršark se u početku zvao F-5G. Karterova administracija je pokrenula projekat Ministarstva odbrane SAD pod nazivom FX , koji je bio u osnovi laki lovac napredne tehnologije ali ne toliko napredne, kao lovci u sastavu RV SAD. Razlog takvog dizajna bio je ograničenje mogućnosti da američka tehnologija „na prvoj liniji“ padne u ruke Sovjetskog Saveza. Takav avion bio je namenjen američkim saveznicima van NATO. Nortrop je u početku video Tajvan kao najizglednijeg korisnika za novi avion. Tajvan je već koristio F-5.
U to vreme Dženeral Dajnamiks, tadašnji proizvođač lovca F-16, koji je bio uveden u naoružanje američkog vazduhoplovstva, razvijao je lovac F-16/79, koristeći motor J79, za program FX .
Nortropov konstruktorski tim, pod vođstvom Veljka E. Gašića, bio je podeljen oko toga kako da poboljša konstrukciju aviona F-5. Neki inženjeri su želeli da zadrže dva motora, delimično da bi izbegli aerodinamičko preoblikovanje novog trupa.
Nortrop je angažovao penzionisanog pukovnika vazduhoplovstva Everesta „Riča“ Ričonija (Col. Everest “Rich” Riccioni) da pomogne u odabiru najboljeg dizajna. Ričoni je primenio koncept „energetskog manevra“ svog mentora Bojda na novi lovac. Pomogao je Nortropu da izabere dizajn inženjera Roberta Sandaskija (Robert Sandusky), a ne drugih inženjera. Sandaskijev elegantni dizajn je uključivao „struk ose“ (wasp waist) prema pravilu za transonične oblasti vazduhoplovnog inženjera Ričarda T. Vičkomba (Richard T. Whitcomb), i ubrzo je avion preimenovan u F-20A Tajgeršark.
Dok je leteo samo jedan F-20A, Darel Kornel (Darrell Cornell), Nortropov glavni eksperimentalni pilot, preuzeo je većinu dužnosti u pilotskoj kabini. Pol Mec (Paul Metz), koga je Nortrop angažovao 1980. godine, postao je treći pilot F-20A.
F-20 Tajgeršark u letu, ispod trupa nosi protivbrodsku raketu Harpun (Photo: USDoD, USAF)
F-20 bio je dalji razvoj lovca F-5E (F-5E Tiger II), prvobitno namenjen za prodaju vazduhoplovstvu Tajvana, zamišljen kao verzija aviona F-5E veće snage, koja nudi poboljšane performanse po razumnoj ceni. Zbog toga je avion u početku označen kao F-5G. Avion je bio pogonjen jednim turboventilatorskim motorom Dženeral Ilektrik F404-GE-100 (General Electric F404-GE-100) umesto dva turbomlazna motora istog proizvođača J85 (General Electric J85-GE-21), koji su pogonili avion F-5. Rezultat ove promene motora bio je dodatnih 60% potiska u okviru aviona koji teži samo 17% više od F-5E. Naime, novi motor davao je potisak od 49 kilonjutna bez dopunskog sagorevanja, a sa dopunskim sagorevanjem 76 kilonjutna.
Prvi let avion je izveo 30. avgusta 1982. godine. Kornel je napravio prvi let drugog prototipa F-20A u bazi Edvards 26. avgusta 1983. godine. Drugi Tajgeršark je imao radar Dženeral Ilektrik AN/APG-67 (General Electric AN/APG-67), novi HUD i izmenjenu konstrukciju trupa. Radar je imao domet 148 km i radio je u frekventnom opsegu H. Treći prototip, svoj prvi let izveo je 12. maja 1984. godine.
Nortrop je angažovao penzionisanog generala Čarls E. „Čak“ Jegera (Charles E. “Chuck” Yeager) kao portparola za odnose s javnošću. Jeger, tada 61-godišnjak, napravio je dva leta u avionu.
Nortrop je verovao da je njegov proizvod superiorniji u odnosu na F-16A Fajting Falkon (General Dynamics F-16A Fighting Falcon). Oba aviona su počela kao laki lovci i postepeno su postajali sve teži i složeniji. F-20A je bio bolji presretač za taktičku odbranu (point-defense interceptor), ali u većini zadataka ova dva lovca su bila uporediva. Pored toga F-20 je bio jeftiniji.
Dve tigraste ajkule u formacijskom letu (U.S. Air Force photo)
Od naoružanja F-20 imao je dva ugrađena topa u nosu kalibra 20 mm Pontiak M39A2 ( Pontiac M39A2 ) sa po 280 granata svaki.
Na sedam nosača za naoružanje na krilima i trupu nosio je do 3600 kg ubojnog tereta. Osim toga ispod krila i trupa mogao da nosi tri dopunska rezervoara za gorivo.
Od raketa vazduh-vazduh mogao je da nosi dve rakete AIM-9 Sajdvinder (AIM-9 Sidewinder) i do četiri AIM-7 Sperou (AIM-7 Sparrow). Kombinacija je najčešće činila dve rakete AIM-9 na krajevima krila i dve rakete AIM-7 ispod krila.
F-20 sa kombinacijom raketa v-v dve AIM-9 i dve AIM-7 u letu (USDoD, USAF)
Od raketa vazduh-zemlja/more tigrasta ajkula (prevedeno od Tajgeršark) bila je naoružana sa raketama AGM-65 Maverik (AGM-65 Maverick) i AGM-84 Harpun (AGM-84 Harpoon). Pored toga Tajgeršark je mogao da nosi klasične vazduhoplovne bombe serije Mk (Mk-81, Mk-82, Mk-83) i kasetne bombe CBU ( CBU-24/49/52/58).
Lansiranje raketa Maverik sa tigraste ajkule (USDoD, USAF)
Tigrasta ajkula bila je namenjena izvozu, kao zamena za već vremešne lovce F-5 Fridom Fajter i F-104 Starfajter, koji su u to vreme bili u naoružanju mnogih članica NATO. kao i za izvoz u prijateljske zemlje, kojima američki zakonodavci ne bi odobrili isporuku najmodernijih aviona poput F-16. Nakon što nisu uspeli dogovoriti prodaju Tajvanu, Južnoj Koreji, te pošto je administracija predsednika Regana odobrila prodaju aviona F-16, sudbina lakog lovca F-20 Tajgeršark bila je zapečaćena.
Jedina prednost lovca F-20 u poređenju s F-16A Blok 5, 10, 15, bio je radar i mogućnost korišćenja raketa AIM-7, koje u to vreme izvozne verzije lovca F-16A nisu imale.
Bio je to prilično jeftin avion – jeftiniji od F-16, i sa znatno manjim operativnim troškovima u odnosu na F-16 i F/A-18. Sat leta bio je znatno jeftiniji nego za F-16 ili F/A-18. Motor dobar, a zmaj praktički večan. Trajnost zmaja je i inače prednost F-5 u odnosu na F-16, jer je sam avion manje manevrabilan i stoga trpi manji zamor materijala.
U vreme kad je F-20 – sa sperou raketam – nuđen, F-16 nije nosio Sperou.
Međutim, F-16 je imao veću nosivost za zadatke vazduhoplovne podrške, i, na kraju, više potencijala za razvoj.
F-20 je nuđen po Bliskom istoku, ali su svi hteli F-16. Na Dalekom istoku, Tajvan je bio jako zainteresovan, ali ceo posao stornirao je Kongres SAD. Razlog je bio motor, koji je koristio avion, a koji je istovremeno pokretao i F/A-18 Hornet.
Prvi prototip, imao je katastrofu 10. oktobra 1984. godine, tokom demonstracionog leta u Južnoj Koreji. Tada je poginuo pilot Kornel.
Samo nekoliko meseci kasnije, u januaru 1985. godine, američka mornarica izabrala je F-16N umesto F-20A za agresorski skvadron. Nortrop je polagao velike nade u mornaricu i sada nije imao gde da se okrene. Četvrti F-20A nikada nije završen.
Pet meseci kasnije, 14. maja 1985. godine u katastrofi drugog prototipa gine pilot Dejvid Barns. Tako da je ostao samo treći prototip.
Tajgeršark u bojama agresorskog skvadrona (USDoD, USNAVY)
Dve katastrofalne nesreće uz dva poginula pilota, bila su dovoljan razlog ili jednostavno da RV SAD prestane da razmišlja o „tigrastim ajkulama“ uopšte, kao i samo Ministarstvo odbrane SAD.
U poslednjem pokušaju 3. aprila 1985. godine, Nortrop je ponudio američkom vazduhoplovstvu 396 F-20A po neverovatno niskoj ceni od 15 miliona dolara svaki, naspram 18 miliona dolara za F-16. Bilo je prekasno. Vazduhoplovstvo nije pokazalo interesovanje za taj avion.
Na kraju, nakon šest godina, bez prodaje, i trošenja više od 1,2 milijarde dolara sopstvenih sredstava, Nortrop se povinovao neizbežnom i otkazao svoj program Tajgeršark krajem 1986. godine. U toku programa, dva od tri aviona izgubljena su u fatalnim nesrećama. Obe nesreće desile su se u uslovima demostracionog leta u Južnoj Koreji i prakse prikaza u vazduhu u Kanadi, a obe su pripisane g-loc-loss – gubitku svesti u uslovima visokog g opterećenja.
Vojnopolitička osmatračnica 