Andrej Mlakar
Sve oči sveta uprte su u južni Liban gde bi lider šiitskog pokreta Hezbolah Hasan Nasralah trebao da održi istorijski govor kako je navedeno, a mnogi spekulišu i da će on u svom govoru ozvaničiti ulazak u rat protiv Izraela.
Hezbolah od kada je Hamas napao Gazu i kada su Izraelci uzvratili žestoko po Gazi u kojoj je do sad poginulo više od 8.000 civila skoro svakog dana vodi bitku na granici sa izraelskom vojskom.
Red raketiranja, red granatiranja, red napada izraelskih dronova postali su svakodnevica.
Zbog Gaze prvi koji su objavili rat Izraelu bili su jemenski Huti, šiitska manjina u ratom podeljenom Jemenu koju ne priznaje niko osim Irana, a koji su nedavno okončali krvavi višegodišnji rat u Jemenu.
Sada na red da se priključe ratu koji bi trebao da eskalira u regionalni trebalo bi da se pridruže i Hezbolah i iranske milicije i da se spoje sa iranskom revolucionarnom gardom u Siriji.
Na društvenim mrežama od ponedeljka 30. oktobra se skoro svaki dan najvljuje Nasralahov govor što je idealna prilika da upoznao ovog versko političkog klerika koji kroji sudibinu Levanta, a posebno Libana.
Hasan Nasralah rođen je 1960 godine u istočnom Bejrutu, gde se njegova porodica preselila iz Bazurije, blizu Tira na jugu Libana u potrazi za boljim životom. Porodica se vratila iz Bejruta u Bazuriju 1975. godine kada je izbio Libanski građanski rat. Godinu dana posle početka građanskog rata 1976. pridružio se redovima borava umerene šiitske milicije i pokreta Amal. Zbog svoje darovitosti poslat je na kurs šiitske veronauke u Nadžafu, Irak, gde je bio učenik Muhameda Bakra al Sadra i Abasa al-Musavija.
Pod uticajem Musavija, postao je politički sledbenik radikalnijeg islamiste šejha Muhameda Husejna Fadlalaha.
Posle dve godine odsustva 1978. vraća se u Liban zajedno sa Abasom al-Musavijem i postaje predavač u školi koju je osnovao al Musavi u mestu Badbelku u dolini Beka i postaje vođa pokreta AMAL za taj deo.
Međutim usledio je spor kada je osnovan bio „Odbor za spasenje“ u koji su ušli desničarski hrišćani marioniti. Zbog toga al Musavi napušta šiitsku miliciju AMAL i osniva novi pokret „Islamski Amal“.. Nasralah se priključuje grupi koja je nazvana „Fadlalahovi sledbenici“ koji su bili povezani sa Iranskom revolucionarnom gardom koja je bila poslata za borbu protiv izraelske invazije, i pomogao je da se stvori organizacija koja je 1985. zvanično nazvana Hizbul -lah (Hizb Alah, Božja stranka) kod nas „Hezbolah“.
Usledio je njegov munjeviti uspon kao verskog i političkog lidera i do 1989. Nasralah je postao važan vođa Hezbolaha i komandant ove milicije. Godine 1989. posle unutrašnjeg spora u redovima Hezbolaha i odnosa prema Siriji , otputovao je u Iran
da završi svoju versku obuku.
Dana 18. februara 1992. godine Nasralah je imenovan za generalnog sekretara
libanskog Hezbolaha, zamenivši Musavija, koji je bio ubijen je dva dana ranije od strane izraelskog komandata. Politika otvorenosti koju je Nasralah zagovarao bila je oštro kritikovana unutar pokreta, posebno Subhi Ali al-Tufaili. Nasralah je, u stvari, želeo da Hezbulah aktivno učestvuje u libanskoj politici i zalagao se za prekid operacija protiv Izraela, u slučaju izraelskog povlačenja iz južnog Libana.
Godine 1995- Nasralah je ponovo izabran za generalnog sekretara Hezbollaha na mandat od tri godine. U septembru 1997, njegov sin Hadi je ubijen u Južnom Libanu sukobu između pripadnika Hezbulaha i izraelskih vojnika. U novembru iste godine je pokrenuo apel da dobrovoljci svih vera se upišu u novu multikonfesionalnu brigadu formiranu za borbu protiv izraelske okupacije Južnog Libana. U januaru 1998, izbacivanje Subhija Tufajlija iz saveta vodeće šure omogućilo je Nasralahu da se konsoliduje njegov položaj na čelu pokreta.
Dana 24. maja 2000, usledilo je definitivno povlačenje Izraelskih odbrambenih snaga iz Južnog Libana što je učinio Nasralaha herojem u oči arapskog sveta i postao je zastrašujuća politička figura u Libanu. Kažu da je napravio Hizbullaha.
Za njega se kaže da je Hezbolah učinio autonomnim i od Sirijaca i od Iranaca,koji to podržavaju, i kojima se dive i poštuju. On je 7. avgusta 2001. ponovo izabran na četvrti mandat za šefa Hezbolaha. Nasralah je opravdaovao upotrebu boraca samoubica u napadu na izraelske ciljeve iako je Hezbolah osuđivao terorističke akcije prema drugim mestima.
U januaru 2004. Nasralah je pobedio u pregovorima Izrael, gde su izraelske vlasti pristale da oslobode 429 libanskih zatvorenika i vrate tela pedeset devet boraca, u zamenu za izraelskog taoca i tela tri izraelska vojnika, nakon nekoliko godina pregovora, koji su vođeni preko posrednika.
Nasralah je transformisao Hezbolah u Libanu iz vojne organizacije u društveni pokret i političku stranku najveću u zajednici Šiita i u na prvim izborima na kojima su učestvovali dobili su devet mesta u libanskom paralmentu. Pokret je 2004. godine imao više od 50.000 članova, ali pretpostavka je da sa simpatizerima ima nekoliko stotina hiljada. Osim političke partije Hezbolah ima svoju oružanu formaciju, satelitsku televizijsku stanicu i mrežu socijalnih usluga koja pomaže uglavnom siromašnima Šiitima i ostalom stanovništvu Libana na koje je država zaboravila. Nasralah je obično poznat po počasnoj tituli „Saiiid“.
Kruna karijere Hasana Nasralaha i njegov uspon u lidere sa ogormnom moći u Libanu bio je 2006. godine kada su priupadnici Hezbolaha u rat jul/avgust naneli bolan poraz izraelskoj vosci i po prvi put skinuli mit o neuništivosti tenka Merkave.
Hezbolah je u tom ratu koji je pokrenut bio zajednom sa Hamasom po prvi put javno upotrebio svoj raketni arsenal, onemogućio izraelsku izviđačku i obaveštajnu delatnost na taktičkom nivou, agresivnu upotrebu avijacije i oklopnih jednica, a naneo je i udarac izraelskoj mornarici na moru. Hezbolah je tad ostvario prednost nad vojnim potencijalom Izraela jer je izabrao mesto i vreme za rat nanevši veliku i bolnu lekciju Izraelu. U ratu 2006. nije uspeo da porazi Izrael, ali Izrael nije uspeo ni da pobedi Hezbolah. Na strani Nasralaha bili su mediji on je shvatio značaj medija i njihovoe upotrebe-
Sa izbijanjem građanskog rata u Siriji pripadnici Hezbolaha priključili su se regularnim jednicama Sirijske Arapske Armije sa kojima su vodili zajedničku borbu protiv sunitskih i protiruskih milicija i pripadnika Islamske države.
Na unutrašnjoj sceni su postali sve značajniji politički igrač bez koga je u Libanu bilo nemoguć formirati vlast.
Vojnopolitička osmatračnica 