Milan B. Babić
Još od pojave Monroove doktrine 1823. godine, SAD je smatrao Južnu Ameriku svojim „zadnjim dvorištem“, odnosno prostorom u kome neće tolerisati uticaj bilo koje druge velike sile. Usledio je vek i po najflagrantnijeg mešanja u poslove država Latinske Amerike, koje je posejalo nebrojane državne udare i krvave prevrate, kao i druge oblike političkog nasilja, koji su zajedno sa korumpiranim političkim elitama ovih zemalja, (a koje su radile za interese Vašingtona) održavale svoja nacionalna društva u stanju postojane stagnacije, pa i nazadovanja. Uzrok je kombinacija navedenih neokolonijalističkih faktora, kao i korupcije, ali i organizovanog kriminala, koji cveta u Iberoamerici.
Sama Bolivija je, od trenutka svoje nezavisnosti, doživela skoro 200 pokušaja državnog udara, dok je u drugoj polovini dvadesetog veka nosila neslavan rekord nacije sa najvećim brojem pokušaja državnih udara u svetu. Skoro svi pokušaji državnog udara u Latinskoj Americi plodovi su američkih obaveštajnih službi i svaki uspešan pokušaj dovodio je na vlast lidere koji su bili sve poslušniji Vašingtonu i što servilniji američkim korporacijama koje su u ovom delu sveta ostvarivale svoje interese. A interesi svih tih korporacija svode se na dogovaranje i sprovođenje što jeftinije eksploatacije prirodnih resursa ovih država, uz minimalnu rentu njihovim administracijama, kao i uz minimalnu cenu rada domaćeg stanovništva, ali i minimalna ulaganja u njihove uslove za rad. Stoga, nije ni čudo što se marksistička paradigma višedecenijski ukorenila u diskurs latinoameričkih društvenih mislilaca. Bez borbe za prava svoje radne snage i realnu spoljnopolitičku nezavisnost svojih država, zemlje Latinske Amerike su se pretvarale u rudarska jalovišta nepogodna za bilo koji oblik života, u kojima žive i rade mizerno plaćeni građani tih zemalja (sa primanjima koja jedva da mogu da obezbede egzistenciju čak i u najgoroj bedi), bez stvarne zdravstvene i socijalne zaštite, kao ni adekvatnog obrazovanja, ali i bez ikakvog uticaja na formiranje nacionalnih politika svojih država.
U Latinskoj Americi je pojam političke desnice tesno povezan sa uticajem američkih obaveštajnih službi, kao i multinacionalnih korporacija koje odatle crpe resurse za sopstvenu proizvodnju. Kao jedina alternativa tome, javili su se različiti oblici marksističkih pokreta, koji se bore za političku i ekonomsku nezavisnost, kao i prava radnika i bolji životni standard stanovništva. Takvi pokreti cvetaju širom sveta (a naročito u Latinskoj Americi), pogotovu u svim zemljama sa jakim uticajem Katoličke crkve. Našem auditorijumu nije lako objasniti da oni čine okosnicu borbe protiv imperijalizma, i savremenog globalizma u tim zemljama iz razloga potpuno drugačijeg ugleda levice na evropskim prostorima. Metodi političke borbe levičarskih pokreta i političkih opcija ukorenjeni su u borbi kroz atrofirane i korumpirane državne institucije (što dodatno otežava tu borbu), ali i kroz pokušaje revolucija i gerilskih sukoba (ustanaka i građanskih ratova), dok je imperijalistička desnica sa ovih prostora nemogućnost svog presudnog političkog delovanja nadomestila državnim udarima kojima autokrate i agenti globalističkih interesa iz redova nacionalnih armija ili van njih, dolaze na vlast tih zemalja. Bolivija ima jake levičarske i antiimperijalističke društvene tradicije. Posle Eva Moralesa, koji je bio ikona bolivijske levičarske političke prakse, zemlju je vodila Dženine Čavez iz Socijal-demokratskog pokreta (optužena za korupciju), a zatim je na vlast došao aktuelni Luis Arse, bankar i ekonomista iz Pokreta za socijalizam, koji je ranije u dva navrata bio Moralesov ministar finansija. Arse je nastavio stopama antiimperijalizma i dekolonizacije svoje zemlje, čije je mesto video među državama koje se zalažu za koncept multipolarnog sveta, a koje su okupljene u BRIKS-u.
Ono što posebno upada u oči je Arseov odnos prema Rusiji. Odnosi Bolivije i Ruske Federacije značajno su ojačali od kako je Arse na vlasti. Uspostavljena je tesna saradnja sa kompanijama Gazprom (koja se bavi istraživanjem i eksploatacijom prirodnog gasa, kojim je Bolivija bogata), kao i Rosatom, koja je uključena u brojne projekte koji se tiču primene nuklearne energije za potrebe industrije, medicine i poljoprivrede. Otkako je počela specijalna vojna operacija u Ukrajini, Arse ni u jednom trenutku nije osudio Rusiju, niti preduzeo bilo kakav neprijateljski potez protiv nje u međunarodnim institucijama.
Istovremeno, naročito od dolaska na vlast Džoa Bajdena, odnosi SAD i Bolivije postajali su sve zategnutiji. Američka spoljna politika zamerala je La Pazu „udaljavanje od demokratskih principa“ i aktivno radila na tome da isključi Boliviju iz pojedinih južnoameričkih međunarodnih institucija zbog toga, istih onih institucija u kojima podržava autoritarne i realno nedemokratske režime čija je spoljna politika usklađena sa SAD.
Situacija se dodatno zaoštrila i događaji ubrzali kada je u nedavnom telefonskom razgovoru Arsea i Putina bolivijski lider iskazao želju da se njegova zemlja pridruži BRIKS-u. Uz to, Rosatom je otkupio prava eksploatacije bolivijskih nalazišta litijuma, koja su, kako navodi magistar međunarodnih odnosa Boško Jovanović, sa najizdašnijim rezervama u celoj Latinskoj Americi.
Zatim je komandant bolivijskih oružanih snaga, general Huan Hoze Zunjiga sa grupom oficira (koji su svi školovani u američkim vojno-obrazovnim institucijama, kao i doduše većina istorijskih vođa proameričkih državnih udara u Latinskoj Americi) i njihovom zavereničkom organizacijom Pačahčo povukao jedan značajan potez u javnosti. Zapretio je hapšenjem bivšeg predsednika Eva Moralesa ukoliko se isti ponovo kandiduje na izborima. Aktuelni predsednik Arse je ovo video kao izlazak bolivijskih proameričkih centara moći van polja u kome su mogli biti kontrolisani pa je promptno smernio generala Zunjigu. Već sutradan, 26. juna 2024. usledio je Zunjigin pokušaj državnog udara.
Zunjiga je, kao visoki oficir, pokušao da sprovede tzv. „čuvarski“ tip državnog udara, odnosno prevrat koji bi doneo promenu spoljnopolitičkog opredeljenja u državi, kao i veće materijalne privilegije oficirima-počiniocima. Ovaj pokušaj državnog udara imao je pojedine odlike „kuartelaca“ (podvrsta puča koji je najtipičniji za zemlje Latinske Amerike), a to su isključivo vojno vođstvo i rukovođenje mehanizmom državnog udara, bez naročito uključenih civila iz politikog života. Od kuartelaca se razlikovao u tome što su u državni udar bile uključene gotovo cele oružane snage (a ne jedinice iz samo jedne kasarne).
Kako je počeo puč
Dana 26.06. u 2 sata noću pojavile su se prve pučističke snage na glavnom trgu ispred predsedničke palate. Zunjiga se obratio medijima sa svojim „pronunciamentom“, odnosno proglasom državnog udara, kako i nalažu južnoameričke tradicije ovakvih događaja. Ono što svakom upućenom posmatraču upada u oči je mizerno isplanirana akcija sa vojne strane. Pučisti su mislili da će ušetati u predsedničku palatu i uhapsiti predsednika bez problema i na taj način završiti državni udar. Međutim, predsednik Arse je u tom trenutku pokazao značajni autoritet koji uživa, ne samo u narodu, već i u samim oružanim snagama, kada je fizički stao pred Zunjigu i vojnike koji su krenuli da ga uhapse i naredio mu da vrati vojsku u kasarne. Rekao je da neće prihvatiti ovakvu insubordinaciju. Harizmatski pristup šefova država na koje je organizovan državni udar je neretko u ovakvim situacijama uspeo da slomi volju pučista da sprovedu hapšenje. Takve situacije su se istorijski dešavale. Međutim, Arse je učinio još nešto. Dobro znajući da je jedina mera koja efikasno slama pokušaj kuartelaca narodna podrška legitimnim vlastima, izlazak na ulice, generalni štrajk, demonstracije protiv oružanih snaga i građanska neposlušnost, Arse je preko medija pozvao stanovništvo da se okupi u centrima svih gradova i blokira pučističke snage. I narod ga je poslušao, sindikati su stupili u štrajk i vojska se ubrzo povukla u kasarne. Usledilo je hapšenje pučista, kao i brojne smene sa komandnih mesta u oružanim snagama. U toku je stabilizacija državne administracije i bolivijskog društva.
Usledile su i reakcije iz sveta – iberoameričke države, ali i EU su listom osudile pokušaj državnog udara u Boliviji, dok su argentinski predsednik Milei, kao i Bela Kuća dali neutralne izjave („pratimo situaciju, pozivamo na smirenost…“) pokazavši da su se ovakvim razvojem događaja našli u nebranom grožđu.
Opisani pokušaj državnog udara, pored toga što je obezbedio poraz proglobalističkih snaga u Boliviji i učvrstio anti-imperijalistički korpus u La Pazu, pokazao je još neke momente. Prvi je taj da državni udar nije uspeo prvenstveno zato što je izveden na brzinu, bez plana i taktike. Uspešni državni udari pripremaju se bar nekoliko meseci, obezbeđujući jasne zadatke za svaku uključenu jedinicu, a koji se tiču oduzimanja poluga moći od aktuelne vlasti, onemogućavanja mobilizacije protivnika državnog udara, ali i obezbeđivanja strane podrške, pomoći i sponzorstva. Ovakav razvoj događaja pokazuje da nikakav ozbiljan plan državnog udara nije ni postojao. Američka reakcija pokazuje da ni SAD nisu bile uključene u njegovu pripremu, iako bi bile najveći korisnik plodova uspešnog državnog udara u Boliviji. Da su američke službe učestvovale u spremanju državnog udara, on bi bio sproveden mnogo ozbiljnije i najverovatnije bi uspeo. Ovakav ishod prevrata događa se kada taj prevrat planira upaljena generalska sujeta, a ne znanja i veštine iz ove oblasti. Naravno, sve ovo ne znači da novih pokušaja državnog udara neće biti i u budućnosti. Iskustvo nas tome uči.
Vojnopolitička osmatračnica 