37 GODINA OD POTAPANJA ARGENTINSKE KRSTARICE “ GENERAL BELGRANO“: Ratni zločin ili opravdani čin

AUTORI: Andrej Mlakar i Generalštabni pukovnik u penziji Ljubomir Savić

Niko nije na svetu očekivao da će vojno beznačajna država poput Argentine izazvati početkom 1980- tih godina prošlog veka jednu od nukelarnih sila kakva je bila Velika Britanija, a ta, da će prihvatiti izazov zbog delimično pustog ostrva punog kamenja. Rat za Foklande ili kako su ih Argentinci nazvali Islas Malvinas po stavu mnogih objektivnih istoričara odvijao se na: „u pogrešnom vremenu, na pogrešnom prostoru i zbog pogrešnog uzroka“.

Rat je trajao puna 72 dana i u sećanju mnogi ostaće kao poslednji kolonijalni rat u 20. veku, a obeležile su ga brojne kontraverzne epizode. Svakako da je jedna od njih i potapanje krstarice „General Belgrano“. U ovoj epizodi rata, glavni akter drame je nuklearne podmornica „Osvajač“ S -105 ( Conqueror), a ona je unapređena vrezija podmornica klase Valiant. Ako već govorimo o nekakvom oslobađanju od kolonijalnog ropstva, dozvolimo da se prema ovim ostrvima odnosimo kao Malvinskim ostrvima.

Ova kontraverzna epizoda poslednjeg kolonijalnog rata dogodila se 2. maja 1982 godine kada je poginulo (po nekim podacima) 323 argentinska moranra. Detaljnija pozadina celog slučaja je i dalje predmet polemika i nikada do kraja nije osvetljena, kao ni motivi zbog čega je zaista krstarica potopljena, kada se nije uopšte nalazila u zoni borbenog delovanja već je držala kurs prema matičnoj obali. Argentinici i dan danas potapanje Belgrana smatraju ratnim zločinom i nepotrebno ubistvo mladih mornara, podoficira i oficira. Takođe, ovaj britanski postupak uništenja Belgrana, veći deo svetske političke javnosti smatra nepotrebnim gubitkom ljudskih života.

S druge strane Englezi se nepokolebljivo drže stava, da se radi o legitimnom ratnom činu. Tadašnja premijerka Engleske Margaret Tačer, potapanje Belgrana (van zabranjene zone) smatra legitimnom vojnim ciljem, iako brod nije predstavljao nikakvu pretnju po britanske pomorske snage.
Priča o potapanju Belgrana ušla je u istoriju pomorskog ratovanja, kao poslednji događaj u kome je neka podmornica, za vreme ratnog sukoba, torpedovala jedan ratni brod. Naime posle završetka Drugog svetskog rata do početka sukoba oko Malvinskih (Foklandskih) ostrva sličan slučaj potapanja broda od strane podmornice zabeležen je 1971. Godine. Za vreme Pakistansko-indijskog sukoba jedna je pakistanska podmornica PNS Hangor torpeodovala indijsku fregatu INS Khukri. Inače Belgrano je ušao u istoriju, i po još jedno, kuriozitetu u istoriju pomorskog ratovanja, bio je to prvi brod kojeg je potopila jedna nuklearna podmornica.

Opis sukobljenih plovila

Da bi detaljnije razumeli ovaj poslednji pomorski okršaj dve mornarice na južnom Atlantiku potrebno je dati prikaz karakteristika oba plovila, a koje se odnose na njihove taktičko – tehničke osobine:

ARA General Belgrano S-4(kako je i puno ime broda) ima zanimljivu istoriju. Brod je po tipu, laka krstarica klase Bruklin (CLASS – BROOKLYN). Kobilica je postavljena u „Keel laid“ 15.aprila 1935. u New York Shipbuilding Co. Porinut je 19.marta 1938.godine, a predata je mornarici 3.oktobra 1938. Preživela je Drugi svetski rat i stavljena u rezervu kao višak ratnog materijala (Decommissioned) 3.jula 1946.godine.

Da se sad podsetimo te njene karijere. Pod imenom USS Phenix (CL-46) uvrštena je 1939 u listu Pacifičke flote mornarice SAD (US Navy). Zanimljivo je i to da je brod preživeo napad japanske avijacije na pomorsku bazu Perl Harbor 7. decembra 1941 godine. Krstarica je bila skoro neoštećena pa je u Pacifičkoj floti dobila naziv Srećni brod ( Lucky ship). Tokom sukoba na Pacifiku uspešno je službovala u redovima mornarice. Dezangažovana je 1946 godine, sa predviđanjem skorog rezanja. Pa umesto da bude izrezana na nekom otpadu Amerikanci, krstaricu prodaju 9.aprila 1951. Argentnini. Pre toga su im 11.jauara prodali još jednu iste klase [USS Boise (CL 47)]. Oba broda su isplaćena za sumu od 7,8 miliona dolara. Krstarice su posle remonta i manjih opravki uvrštena u flotlu listu RM Argentine (Armada de la República Argentina — ARA).

Dakle, Feniks je posle uvođenja u flotnu listu dobio naziv „17. de Octuebre“ po njihovom velikom prazniku „Día de la lealtad“ da bi 1956. konačno bio preimenovan u General Belgrano – po generalu Manuelu Belgranu, borcu za nezavisnost Argentine iz 1918 godine.

Kada su u pitanju tehničke karakteristike broda Belgrano, moramo reći, da je u periodu uvođenja u mornaricu Argentine, on već bio zastareo. Njegov pun deplasman iznosio je 12.242 tone i po ovoj cifri, nikako nije spadao u „laku krstaricu“ . Bio je dug 185 m i širok 19 metara. Maksimalna brzina broda bila je 32,5 čvorova. Od naoružanja brod je zadržao glavnu bateriju od 15 topova kalibra 152 mm (kalibar koji ga opredeljuje u klasu lakih krstarica) u pet topovskih kula po tri cevi i 8 topova kalibra 127 mm (u četiri topovske kule), kao i 20 topova kalibra 40 mm. Brod je 1967 godine dobio raketni PVO sistem Sea Cat (2 lansirna uređaja sa po 4 rakete). Priča da je početkom 1980-tih godina prošlog veka dobio i raketno naoružanje u vidu protivbrodskih raketa AM-39 Exocet dometa 70 km, je neuverljiva, a iz razloga što se tačno znalo, koliko je raketa nabavljeno iz Francuske. Brodu su bila pridodata i dva helikoptera Sea King.

Nukelarna podmornica Osvajač [ HMS CONQUEROR (S 48)] pripada klasi Čerčil (Churchill-class) i radi o unapređenoj verziji ranije „Valiant class“ podmornice.

Razvoj ove klase nukelarnih podmornica vezuje se za odluku Kraljevske mornarice (Royal Navy) koja krajem avgusta 1960. odobrava izgradnju 5 napadnih nukealrnih podmornica klase Valiant. U periodu od 1965-1970 započeta je gradnja pet podmornica, koje su trebale imati ova imana: HMS Valiant S -102, HMS Warspite S-103, HMS Curchill S-104, HMS Conqueror S-105 i HMS Courageous S-106. Međutim, poslednje tri podmornice su bile modifikovane još tokom same gradnje i dobile su nove oznake. Označene su kao nova klasa po prvoj iz nomenklature Čerčil. Sve podmornice osim S48 „Osvajač“ bile su izgrađene u brodogradilištu Vickers Amstrong, a S48 jedina u brodogradilištu Cammel Laird 1969. Dimenzije podmornice su bile: deplasman od 4.000 tona površinskog plovljenja i 4.900 u podvodnoj vožnji. Dužine 86.9 m, a širine 10,1 m. Za pogon podmornice korišćen je nuklearni reaktor vodom hlađen PWR-1 jačine 15.000 KS. Brzina podmornice pod površinom je bila 30 čvorova. Posadu je sačinjavalo 103 člana od kojih su 13 oficiri.

Interesantno, da je za vreme Foklandskog (Malvinskog) rata, podmornica bila naoružana i sa starijim ali pouzdanijim torpedima Mk 8 model 4, sa kojim je potopljen Belgrano. Normalno da je podmornica imala u svom borbenom kompletu i nova (ali veoma nepouzdana) teška torpeda Mk 24 Tigerfish, kalibra 533 mm dužine 6,46 m i mase 1.150 kg, makismalne brzine 35 čvorova i dometa 13-39 km. Zanimljivost vezana za korišćenje ovog torpeda na podmornici S48, bila je vežba na kojoj je ispaljeno 5 torpeda Mk 24 mod 1, od kojih su dva potpuno otkazala, a tri promašila metu.

U vreme rata za Malvine i u trenutku dok je potapala krstaricu General Belgrano podmornicom je komandovao kapetan fregate Kristofer Vervford Braun (Christopher Werford- Brown). „Osvajač“ je iz operativne upotrebe povučen 1990. godine i isečen u staro gvožđe, ali se u spomen na ono što je učinila ova podmornica u Malvinskom ratu, njen periskop i danas čuva u Muzeju britanskog podmorničarstva u Gosportu.

Kako je potopljen Belgrano

Priča počinje 26.aprila 1982. godine u bazi Ushauija na Ognjenoj zemlji. Posada Belgrana dobila je naređenje da zajedno sa još dva razarača (fregate) „Pidera Buena“ i „Hipolto Bouchard“ formira plovni sastav TG 79.3 (Task Group) za patroliranje Južnim Atlantikom oko područja grebena Burduvud, oko 220 milja južno od Foklanda. U toj zoni otkrila ih je i engleska nukelarna podmornica Osvajač S48, koja je 3. aprila napustila Englesku sa glavnim zadatkom da pronađe i uništi jedini argentinski nosač aviona „Veinticinco de Mayo“, koga su Britanci smatrali najopasijom pretnjom za ekspedicioni plovni sastav, koji je već hitao prema Malvinima.

Osvajač je patrolirajući hladnim vodama Južnog Atlantika sasvim slučajno nabasao na plovni sastav TG 79.3 o čemu je bila ekspresno obaveštena komanda britanske flote. Podmornica je narednih 36 časova, na odstojanju pratila plovni sastav čekajući odluku Londona šta da radi. Za to vreme dok je podmornica preko sonara pratila razarače iz pratnje, u Londonu su trajale konsultacije šta uraditi sa Belgranom i pratnjom jer su bili van zabranjene zone (Total Exclusion Zone) i čak su se udaljavali ploveći brzinom od 10 čvorova zapadno prema Argentini. London je procenio da stara krstarica i dva razarača predstavljaju pretnju za plovni sastav Britanije koji se približavao Foklandima. Komadant podmornice kapetan fregate Kris Verford Braun dobio je zeleno svetlo da napadne i potopi Belgrano.

Dana 2.maj 1982. godine u 15:57 sati po Griniču, Braun naređuje svom oficiru za noružanje Bilu Badingu da prema krstarici Belgrano ispali tri torpeda tipa Mark 8 model 4 sa konvencionalnim bojevim glavama od po 363 kg eksploziva u svakom. Torpeda su munjevito jurnula iz cevi prema krstarici. Trajale su seknude dok prvi torpedo nije eksplodirao 10-15 m iza pramačne statve i otkinuo celi pramac. Za Belgrano to nije bilo kobno jer u delu broda gde je eksplodirao torpedo nije bilo nikoga, a udarni talas nije aktivirao municiju kalibra 40 mm u pramačnom skladištu već je razasuo u more. Drugi torpedo udario je tačno na oko 2/3 dužine broda prema krmi i probio u palubu na mestu gde se završava bočni oklop broda, uleteo u mašinski deo i eksplodirao. Silovita eksplozija uništila je polovinu mašinskog odeljenja broda, te dve prostorije nemanjene za ručavanje i odmor posade na gornjim palubama. Kasnija analiza pokazala je da je udarac drugog torpeda bio veoma koban jer je u jednom mahu ubio čak 275 mornara, podoficira i oficira Belgrana.

Eksplozijom mašinskog dela brod je momentualno ostao bez pogona i bez energije jer su kompletni agregati uništeni, pa je plovilo ostalo i bez komunikacija i mogućnosti da komadant krstarice, kapetan bojnog broda Hektor Bonzo pozove pomoć, a izostala je i mogućnost interne komunikacije komandnog mosta sa preživelom posadom broda, tačnije brodski interkom je bio mrtav. Ubrzo, desetak minuta posle eksplozije Belgrano se počeo naginjati na levi bok jer je voda munjevito prodirala u brod, a pumpe koje su trebale vodu da izbacuju zbog nestanka struje, nisu radile, pa je kroz rupu od eksplozije prečnika 20 metara voda munjevito prodirala. Brod je takođe, dok je tonuo bio ispunjen dimom zbog serije manjih požara na gornjoj palubi. Preživeli mornari su pokušali da spreče prodor vode i spasu brod, ranjenici su izvučeni na gornju palubu. Takođe, unutar trupa veliki broj mornara ostao je zarobljen pa su lakše ranjeni i preživeli mornari na sve načine pokušali da spasu svoje drugove iz utrobe krstarice. Svi napori da se spasi brod bili su uzaludni, pa je kapetan bojnog broda Bonzo u 16:24 časa po Griniču naredio napuštanje krstarice.

Po komandi mornari su odmah počeli da spuštaju u more pneumatske splavove za spasavanje. U neke je ukrcan bio veći broj ljudi nego što je bilo previđeno, a razlog je bio taj jer druga eksplozija temeljito je uništila i izvestan broj sredstava za spasavanje. Mrak koji je pao, surova hladnoća koja vlada u ovom delu atlantika i nemirno more sa talasima visine do 7 metara uslovili su novu noćnu moru preživelim članovima posade.

Interesantno je da treći torpedo koji je lansiran, je promašio krstaricu Belgrano, a da je, po priči posade sa razarača „ Buchard“ pogodio upravo njih. Torpedo nije eksplodirao prilikom udara u pramačni deo broda. Navodno je napravio, čak četiri rupe na brodskom trupu. Međutim, postoji tvrdnja da su pukotine na trupu nastale od detonacije na Belgranu.

Drama na moru

Uzburkano more i jak vetar nemoćne pneumatske splavove raturili su na sve strane. Belgrano je tačno u 16:45 časova potonuo na dno i sa sobom povukao tela 323 mornara. Sat vremena od potonuća broda pao je mrak, a vetar se pojačao duvajući brzinom od 45 milja na čas, dok su preživeli morali da se, osim hladnoće, suoče i sa konstantnim ljuljanjem pneumatskih splavova.

Nesreća prati nesrećne. Interesantno je i to da dva razarača koji su pratili Belgrano, uopšte nisu primetli da je Belgrano pogođen i da je u nevolji, jer su bili na velikoj udaljenosti od njega. Izjavili su nakon ispitivanja, da zbog nestanka struje nisu primili SOS poziv pa su nastavili pređašnim kursem, a shvatili su da nešto nije u redu sa Belgranom kad je on već bio na dnu. Interesantno je da su njihovi stari sonari registrovali eksplozije Belgranovih kotlova dok je brod tonuo. Kako je već je pao mrak i bilo je navodno, kasno da se krene u bilo kakvo pružanje pomoći. S druge strane isti zvuk registrovali su Britanci koji su to protumačili kao da Argentinci bacaju dubinske bombe na podmornicu.

Jaka hladnoća jezivo je uticala na mokre i promrzle mornare, koji nisu smeli da zaspe jer da su to uradili smrt im je bila zagrantovana, pa su neprestano morali da pomeraju ruke i noge i drže se u grupe prenoseći telesnu temperaturu jedni na druge. Prvi spasilački brodovi preživele u splavovima otkrili su tek 30 časova posle potonuća, što je za mnoge mornare, koji preživeli britanska torpeda, bilo prekasno, jer nisu preživeli surovu klimu južnog Atlantika.

Spasilački brodovi i patrolni avioni, koji su krenuli ka mestu nesreće, veoma su teško mogli da pronađu razasute brodolomnike po uzburkanom moru. Signalne rakete, još iz perioda Drugog svetskog rata, nisu ni znali da koriste, a i uputsva su bila na engleskom, jezik koji većina nije znala.

Epilog ove tragedije na moru iznosio je 323 poginula mornara, podoficira i oficira. Osim stradalih na brodu određeni broj je pronađen mrtav na splavovima, a neki čak nikada nisu pronađeni. Međutim oko 770 je uspelo da preživi torpedovanje
Gubitak Belgrana bio je veoma veliki moralni udarac za Argentinsku flotu, koja do kraja rata nije isplovljavala iz mataičnih luka, a teret borbi preuzela je avijacija koja je kao neku vrstu osvete za potapanje Belgrana Britancima nanela ozbiljne gubitke.

Komadant Belgrana kapetan bojnog broda Hektor Bonzo povodom 25 godina od početka rata za Malvine dao je intervju engleskom Dejli Telegrafu u kome je optužio komadanta podmornice, kapetana fregate Brauna, da je mogao da pomogne njegovim ljudima prema pomorskom pravu. On navodi, da je britanac mogao da spasi veliki broj ljudi, ali on to nije hteo da učini. Takođe, Bonzo je rekao i da je komadant „Osvajača“ mogao i da ga signalizira na 10 minuta pre potapanja, pa bi on mogao da okupi ljude na palubu i time spreči nepotrebne gubitke mornara i oficira. Na kraju svog intervjua, dodao je i to, da ne bi voleo nikada da ga sretne u životu.

Bonzo je dodao i da je potapanje General Belgrana u datim okolnostima bio potez koji je izlazio iz pravila prihvatljivog vođenja rata.

Z a k l j u č a k:

Namera nam je bila da se podsetimo ove tragedije. Nismo ulazili u opravdanost motiva niti jedne strane u sukobu. Tumačenje isprepletanih interesa više strana ovog sukoba, bi nas odvelo u ćorsokak. Ostaje centralno pitanje, da li su ovo nepotrebne žrtve, i da li su one sa stanoviša MRP legitimne.

Prvo, Britanija je oko svojih Foklandskih ostrva, međunarordno priznate teritorije, proglasila Total Exclusion Zone:

Drugo: ARA General Belgrano je isplovio iz luke u pratnji dva razarača, koji jsu posedovali raketni sistem brod-brod MM38 Exocet. Sada postoji pitanje, da li je to predstavljalo „osnovnu“ opasnost po britansku armadu.
Međutim, Argentinci naređuju isplovljavanje svojih najstarijih brodova. I pomenuti razarači su poreklom iz Drugog svetskog rata (Clase Allen M. Sumner). Pitanje je da li su trebali da krenu u avnturu protiv najsavremenijeg nevidljvog protivnika? Druga je stvar, ako imaš te brodove, zašto da sede u luci. Dakle, mi ćemo da isplovimo, ali ne ćemo da se mešamo. Da li to tako može?

Za obe strane u sukobu to je bio rat, pa prema tome ratni brodovi na domaku pozornice borbenih dejstava su legitimni cilj.
Sledeće, dugo razmišljanje admiraliteta, oko odluke o potapanju, daje za pravo da su britanci imali predstavu koje se žrtve očekuju. Da su samo želeli opomenu, i stavljanje do znanja o svojoj moći, moglo je biti upotrebljeno samo jedno torpedo, radi oštećenja stare dame. I šta ako to neprijatelj pogrešno protumači? Zato ići na sigurno. Potopiti brod.

Šta radi argentinska strana. Da li brodovi iz pratnje stvarno ne vide eksploziju torpeda? Da li ne postoji služba osmatranja pa se detonacije dva torpeda ne uočavaju, te se nastavlja sa plovidbom. Ili je stvar u uočavanju eksplozija, a onda dodaj gas i beži glavom bez obzira.

Uzmimo samo izjavu mornara sa razarača „ARA Bouchard (D-26)” – da su osetili udar torpeda. Zar to nije razlog da se osvrnu oko broda, te da na horizontu uoče plamteću siluetu Belgrana. Zar taj udar, nije razlog da izveste komandni brod o događaju? Zar nije razlog, da se odsustvo komunikacije brod prevede u “uzbunu”?

Engleska strana. Da li treba, na osnovu izjave komandanta Bonza, osuditi, moralno, komandanta podmornice “Osvetnik”? Ko će da izroni i spašava brodolomnike, kada su u blizini dva neprijateljska ratna broda? Ili, da li je Kristofer Vervford Braun, trebao na 10 minuta pre potapanja da javi svom kolegi: „ej, znaš, sad ću da te potopim, a ti izvedi mornare na palubu da bude manje žrtava?“

Rat ne bira žrtve. Ako je po onoj narodnoj: „sreća prati srećnike“, ovde je došlo do one spoznaje: „ove nesrećnike je pratila nesreća“. Najstariji ratni brod. Naleteli na najmodernijeg protivnika. Nesreća u najnepovoljnijim vremenskim prilikama. Ah da, i to Uputstvo na engleskom.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.