IRANSKI NAPAD NA SAUDIJSKU ARABIJU – Mit, istina ili spletka?!

Priča o iranskom napadu na saudijska naftna postrojenja koja su se dogodila u subotu 14. septembra 2019 se i dalje ne stišava. Od prvih šokantnih vesti o napadu na rafinerije koje daju 5 posto svetske proizvodnje nafte i skoka cena broj kontradiktornih vesti se povećava umesto da se smanjuje, što ukazuje da sve oklnosti nisu sasvim jasne.

U ovom tekstu pokušaćemo rastumačiti, šta se zapravo dogodilo na uzavrelom Bliskom istoku u subotu uveče i u okršaju dve regionalne sile, od kojih svaka pokušava da dominira Persijskim zalivom i svetskim izvozom nafte.

Na početku priče ovde valja spomenuti Jemen, državu na krajnjem jugu Arabijskog poluostrva koju već skoro deceniju razdire krvavi verski i građanski rat, a u koji su upleteni podjedanko Iran i Saudijska Arabija, koji u tu zemlju ubacuju značajne vojne kapacitete podržavajući svaka svoju zraćenu stranu u sukobu. Jemenski Šiiti koje poslovično podržava Teheran po verskoj liniji raspolažu sa velikom paletom balističkih, protivbrodskih raketa, ali i naoružanih dronova sa kojima već pune četiri godine svom severnom komšiji Saudijskoj Arabiji ne daju mira. Naime, na aerodrome, vojne baze pa čak i na prestonicu Rijad lansiran je veliki broj projektila, zbog čega su Saudijci uložili značajna sredstva za kupovinu PVO sistema tipa «Patriot» u verziji PAC-2 i 3 u zaštiti gradova i vojnih postrojenja od napada balističkim raketama. Međutim, ono na šta Saudijci nisu mogli da računaju bilo je angažovanje dronova kao samoubilačkih letelica, a kasnije u operativnu upotrebu jemenskim sunarodnicima poslate su i krstareće rakete. Ubrzo glavobolja kod Saudijaca pretvorila se u hroničnu migrenu, posebno kad je upravo tim krstarećim raketama kad je početkom juna napadnut aerodrom Abha kada je povređeno 26 osoba. Tad je navedeno da je u napad kao i ranije na neke manje rafinerije izveden samoubilačkim dronovima tipa «Kasef-1». Isti dronovi spomenuti su i u napadu na lučka naftna postrojenja na istoku zemlje sa tvrdnjom da su poleteli iz Jemena i preko Ujedinjenih Arapskih Emirata stigli iza leđa Saudijcima. Kasnije se ispostavilo da su to bile krstareće rakete, a ne dronovi.

Istina, je da Saudijci nisu očekivali da će doći do iznenadnog i hriurški preciznog napada na ključna naftna postrojenja kompanije «Armako» u Abkaiku i Kuraišu, gde se nafta prerađuje i prebacuje do luka, a zatim pretovaruje u tankere. Putem društvenih mreža pola sata i li možda ceo sat posle napada počeli su da se pojavljuju prvi snimci zapaljenih rafinerija, a na njima su se mogle čuti detonacije, ali i cevna protivavionska artiljerija.Ubrzo oglasio se i zvanični Rijad saopštenjem da su jemenski Huti dronovima napali saudijska naftna postrojenja.

Dan posle napada pojavili su se i snimci delova raketa u pustinji, ali se nije navodila lokacija. Ono što je bilo samo navedeno je da se radi o iranskim krstarećim raketama tipa «Quds -1» koje poseduju jemenski šiiti. Treba priznati i da dan posle napada usledila je opšta papazjanija, prvo oko toga ko je lansirao rakete, onda da li je napad izveden kombinovano korištenjem raketa i dronova sa eksplozivom i kakva je nastala šteta.

Ubrzo oglasile su se i Sjedinjene Američke Države, tačnije njen državni sekretar Majk Pompeo, koji je objavio snimke napadnutih naftnih postrojenja. On je za napad direktno optužio Teheran. Pompeo jeste naveo da su Iranci i jemenski šiiti zajedno izveli napad, ali od saopštenja zvaničnog Rijad odstupio je u jednoj stvari, a to je bilo da je napad došao iz Iraka, da su ga izveli Pasdarani iz svojih baza na jugu i na severu uz granicu sa Sirijom. Takođe navedeno je i da je drugi krak napada išao iz Irana i da sve rakete ( nisu se spominjali dronovi) preletel su Kuvajt pre nego što su pogodili ciljeve. Uporedo sa tim pojavili su se snimci iz Kuvajta gde se čuje zvuk krstarećih raketa tokom preleta ove male zalivske državice. Medijski rat mogao je da počne.

Već drugi dan od napada nastala je opšta papazjanija o tome kako je napad izveden, da li su krstareće rakete ili dronovi ili možda opet kombinacija. Koji tip rakete je u pitanju, drona do toga kakva je šteta na naftnim postrojenjima napravljeno i do toga da li će Saudijska Arabija objaviti rat Iranu??? Postavljalo se mnogo pitanja i teorija ali odgovora je bilo sve manje i manje, a informacija i podataka sve više, pa se stiče utisak da očito neko nešto pokušava da sakrije. Na scenu su stupili teoretičari zavere da je ovo saudijski « Perl Harbor», «Tonkinški zaliv» i da će Amerikanci svakog trenutka krenuti uz pomoć Izraela u napad na Iran. Naravno od toga nije bilo ništa, osim što je Rijad izdao dosta mlako saopštenje u kome je naveo da će odgovoriti na napade i da je Iran izveo akt agresije i na tome se sve zvršilo. Za to vreme od objektivnijih posmatrača tog prostora počele su da stižuprve konkretne informacije.

Prva je navela da su u napadu na srce saudijskog naftnog sistema korištene krstareće rakete tipa « Quds-1» odnosno iranska verzija istog projektila poznata pod nazivom «Somar» sa kojim ćemo da se ukratko upoznamo

Od Kh-55 preko Somora do Qudsa-1

Iran je zemlja koja je sav svoj tehnički potencijal usmerila na razvoj balistički raketa kratkog, srednjeg i dugog dometa, koje će posle iskustava u Iračko-Iranskom ratu 1980-1988 postati glavno sredstvo odvraćanja da neki novi potencijalni neprijatelj ne napadne Iran. U skoro 30 godina Iranci su stvorili što ličnim projektima zasnovanim na balističkim raketama «Skad», što obrnutim inženjeringom široku paletu raketa. Iskustva iz Pustinjske oluje i Balkana, a i kasnijih specijalnih operacija u kojima su Sjedinje Države koristile krstareće rakete, javila se potreba za posedovanjem i ovog tipa rakete. Naravno, nemoguće je bilo nabaviti ovaj tip raketa u slobodnoj prodaji, a još teže projektovati s obzirom na neposedovanje iskustva. Ubrzo na vidiku početkom 2000. pojavila se povoljna prilika. Iranska i kineska delegacija uspele su sasvim slučajno da na crnom tržištu u Ukrajini pronađu zaostale sovjetske krstareće rakete Kh-55 (NATO oznaka AS-15 Kent) koje su koristili strateški bombarderi Tu-160. Iranci i Kinezi uspeli su da se za čisti keš dočepaju ovih raketa sa zemaljskom opremom. Rakete su uspešno prebačene u Kinu, gde je izveden obrnuti inženjering. Sva iskustva su naravno podeljena sa Irancima, koji sa Kinezima imaju odličnu vojnu saradnju i proizvodnju pre svega protivbrodskih projekitla Noor (C-802) po licenci.

Familija sovjetskih krstarećih raketa Kh-55 nastala je kao samostalni projekat  MKB Raduga početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Konstrukcioni biro nije uspeo da ubedi sovjetske funkcionere o značaju svoje rakete, ali je sve dobilo kopernikanski preokret kad se saznalo za američki projekat krstarećih raketa lansiranih iz aviona (AGM-86). Interesantno je da familija raketa Kh-55 liči na ranu verziju američke krstareće rakete BGM-109 Tomohavk koja je imala valjkasti trup sa izvučenim ravnim krilima, fiksnim repnim upravljačkim površinama i podtrupnim turboventilatorskim motorom. Najvidljivija razlika između rakete Tomohavk i Kh-55 je položaj motora. Kod Tomohavka on je ugrađen u repu i koristi podtrupni dovodni kanal i ispusno-potisni izduvnik u repu. Raketa Kh-55 ima dva turboventilatorska potisna motora OMSK AMKB TVD-50 ugrađen u gondoli u zadnjem delu trupa. Potisni TVD-50 je najkritičniji deo tehnologije Kh-55 jer taj kompaktni i štedljivi turboventilatorski motor koriste i druge krstareće rakete i bespilotne letelice sovjetske proizvodnje. Dok američka Tomohavk koristi četri repne upravljačke površine ruska koristi tri. Po dimenzijama obe rakete su slične, kao i po težini. Obe imaju na prednjem delu klasičan «belugin nos», koji je omeđen kod novijih američkih krstarećih raketa. Princip vođenja kod obe je zasnovano na digitalnom računaru sa filterom kalman i programskom opremom TERCOM ugrađenom memorijom koja čuva digitalnu kartu, zajedno sa radarskim visinomerom za profilisanje terena pri niskom letu. Američki je dobio kasnije i GPS dok je sovjetska raketa ostala sa DSMAC tehnologijom. Paket sistema vođenja kod Kh-55 je sprut i BSU-55. Iz ove rakete Sovjeti su napravili seriju raketa. Domet obične rakete je bio 2.500 km, a sa dodatkom par spoljnih rezervoara za gorivo na trupu masa projektila povećana je na 1.700 kg sa prvobitnih 1.300 i povećan je domet na 3000 km. Iranci i Kinezi uspeli su da se dočepaju unapređene verzije Kh-55 ali bez nuklearne bojeve glave koja je ugrađivana u ovu raketu, a jačine je 200 kt.

Šta se posle radilo od raketa kad su stigle u Iran ostalo je sve pod velom duboko skrivene vojne tajne, jer kompletnu kontrolu preuzeli su Pasdarani sa veoma razvijenom vojnom industrijom. Javnost je za postojanje krstareće rakete Qud-1 (Jerusalim-1) saznala je sredinom juna 2019. kad je napadnut aerodrom Abha koji se nalazio na 100 km od granice sa Jemenom. Saudijci su prvi put prikazali olupinu rakete i saopštili da se radi o krstarećoj raketi, a ne dronu kao što se mislilo. Saudijci su naveli da je u pitanju iranska krstareća raketa Soumar starije verzije dometa 350 km, dok domet novijih serija povećan je na 1.350 km. Već tad se uočilo nešto što je stvorilo zabunu u celoj priči oko ovih krstarećih raketa. Krila i stabilizator od rakete koji su prikazani ličili su na iranski Soumar. Dilemu su ubrzo rešili jemenski Huti koji su organizvali prezentaciju za medije svog raketnog arsenala i bespilotnih letelica. Jedan od zvezda statičkog zbora bila je velika krstareća raketa koju su Hutni nazvali Quds-1 (Jerusalim-1) i koja je kao su tvrdili plod domaće pameti. Međutim odakle jednoj siromašenoj zemlji gde ljudi svakodnevno umiru od gladi i bombi sofisticirana tehnologija i intelektualni potencijal. Naravno nema dileme da je ovde svoje prste umešao Iran. Previše je bilo sličnosti između Quds-1 i Soumara. Zapravo Iran je uspeo da u Jemen prošvercuje krstareću raketu Soumar samo su je prefarbali i dali ime. Da li je to baš tako? Naravno neki tvrde da na prvu sliku to tako izgleda, ali da između ove dve rakete postoje značajne razlike od samog dizajna, potiska, položaja rasklapajućih i fiksnih krila, do nosa, korita trupa, položaja stabilizatora, poklopca motora. Već drugog dana od napada na rafinerije na društvenim mrežama je počelo poređenje slika raspadnute rakete u pustinji sa originalom sa statičkog zbora u Jemenu. Neki autori zastupaju stav da oblik trupa i položaj stablizatora raspadnute i cele rakete ukazuju jasno da se radi o krstarećoj raketi Quds-1, a ne Somar. Postoji još jedna razlika, a to je veličina rakete. Pa se tako analizom « prostim okom» ukazuje da se dve rakete razlikuju i po veličini, da Quds-1 ima manji prečnik od Soumara. Pa se tako navodi da je prečnik Quds-1 34 cm , dok Soumar je zadržao originalni prečnik od sovjetske kh-55 od 51,4 cm. Ovde valja posumnjati u ovakav oblik analize jer prosto merenje i upoređivanje dva projektila jedan pored drugog bi dalo kvalitetnije podatke od ovakvog oblika analize od oka, koja se mora uzeti sa najvećom rezervom.

Prilikom napada na aerodrom Abha zaplenjen je i ceo mlazni motor navodne oznake TJ-100. Saudijci su rekli da je ovaj mali mlazni motor češke proizvodnje, a proizvela ga je kompanija PBS Aerospace. Inače ova kompanija proizvodi taj motor za koji navodi da je pogodan i za upotrebu na dronovima. Poređenjem metodom «prostog oka» pojedni autori opet zaključuju da motor sa krstareće rakete može biti upravo češki TJ-100 ili njegova kopija. Ova tvrdnja se potkrepljuje stavom da su saudijci Quds-1 pogrešno protumačili kao soumar, sam motor TJ-100 daje manji potisak i time manji domet za Quds-1 od Soumara.Isto tako navodi se da motor TJ-100 nikad nije viđen u Iranu. Međutim, ni postavljači ovakve analize nisu baš sigurni u svoje tvrdnje i ostavljaju sumnju da napad na rafineriju nije izvela krstareća raketa Quds-1 nego Soumar i da napadači su bili bliže istočnoj granici Saudijske Arabije ( potencijalno Irak i Iran) nego Severni Jemen. Svoje objašnjenje nalaze i u drugim tipovima jemenskih raketa kao na primer Badar-1P i Badar-1F reč je o precizno vođenim raketama kratkog dometa. Da li se radi o istim raketama, derivatima manjih dimenzija koji su slični svojim originalnim kopijama ostaće nejasno do daljnjeg jer Iran svakako neće na sva zvona o tome da priča.

Dronovi napadaju?!

Za Iran bi mogli svakako reći da su apsolutni šampioni u proizvodnji dronova, a ne samo balističkih raketa. Iranski put ka dronovima krenuo je daleke 2011 godine kada su uspeli da se dočepaju par američkih dronova. Uz pomoć Kineza i njihove zajedničke saradnje nastao je obrnuti inženjering bespilotnih letelica, a to je omogućilo, da par godina kasnije stvore solidnu bazu proizvedenih dronova.

U napadu na dve ključne saudijske rafinerije učestovali su i navodno dronovi. To su potvrdili i sami Saudijci na konferenciji za novinare četiri dana posle napada. Saudijci tvrde da su primarni izvođači napada bili dronovi opremljeni eksplozivom, a da su krstareće rakete bile više sekundarno sredstvo za napad.

U ovoj priči oko napada na saudijske rafinerije prvih dana posle napada spominjao se iranski «Sammad-3» (Nevidljivi -3) dron dugog dometa i  da je upravo on bio nosilac napadana naftna postrojenja. Takođe spomenut je i borbenio dron Qasef-2K (Udar -2K).

Međutim, od toga nije bilo ništa. Onda iznenada pojavila se informacija da nosilac udara bila je grupacija dronova Shahed-129  i mini dron „afif“ kratkog dometa. Zabuna je postala još veća, kad je ustanovljeno da su mini dronovi koji su izloženi zapravo delovi letelica prikupljenim u prethodnima napadima  i najsvežiji primerak je bio iz maja 2019.

Saudijci su tvrdili da je u preciznom udaru učestovovalo 18 dronova od čega najviše Sahed- 129, ali interesantno je ostalo to da nije prikazan nijedan detalj koji bi to dokazao. Navodno u domaćim medijima spekulisalo se da je zapravo napad izveden iz unutrašnjosti Saudijske teritorije da su dronovi poleteli iz neposredne blizine i izvršili napad. Ostalo je samo nejasno gde se nalazila upravljala stanica za velike dronove poput Shahed -129?! Takođe neki su poredili saudijsku Arabiju sa Sirijom s obzirom na iskustvo u napadu džihadista na rusku baz Hmeim. Oko dronova je priča ostala potpuno nejasna, a ispostavilo se da je više bio propagandni trik i da je napad zapravo izveden krstarećim raketama. Uprkos tome Rijad i dalje zvanično tvrdi da su dronovi izveli ključni napad na rafinerije.

PVO zaštita

Od samog početka kad su jemenski Huti krenuli da šalju balističke rakete na gradove Saudijske Arabije, Saudijci su angažovali protivraketne sisteme američke proizvodnje u dve verzije prvo PAC-2, sa nešto manje uspeha i naknadno nabavljene rakete PAC-3 s čim je rezultat presretnutih balističkih raketa bio povećan. Ubrzo na meti Huta našle su se i rafinerije i aerodromi, pa je vojska bila prinuđena da angažuje sve veći broj jednica PVO u neposrednoj zaštiti strateški značajnih objekata. PVO sistemi oko rafinerija su raspoređeni slojevito, gde se za veće visine koristio Patriot, za srednje Skayguard i niže Croatal odnosno saudijska verzija Shasine. Takođe i nepoznati broj primeraka cevne artiljerije.. Postavlja se pitanje onda ZAŠTO? PVO nije delovala i koliko su jedinice vazdušnog osmatranja zakazale, da li je posada bila obučena za rukovanje PVO sistemima??? Uglavnom mnogo pitanja, a još manje konkretnih odgovora. Ono što je za sad poznato jeste da Saudijska Arabija isključivo većinom poseduje radare zapadnog porekla koji deluju na visokom frekventom području, pa s time nisu imali probleme prilikom presretanja balističkih raketa lanisranih iz Jemena. Međutim, noćna mora za Saudijce krenula je upotrebom dronova malog ili velikog doleta koji su leteli na malim i srednjim visinama, a onda su stigle i krstareće rakete. Savremena tehnologija rekli bi zakazala je. Zato prema najnovijim potvrđenim informacijama počela ubrzana potraga za niskofrekventnim radarima koji imaju puno bolju osetljivost i lakši su za otkirvanje ciljeva poput dronova i krstarećih raketa. Ovoj kategoriji pripadaju ruski radari, koje Saudijci u svom naoružanju nisu nikad imali. A da li će se usled ovog napada Saudijci okrenuti ruskoj tehnici ostaje da se vidi. U svakom slučaju ponuda za kupvinu novih raketnih i radarskih sistema stigla je dva dana posle napada iz Rusije. Naime Moskva je zvanično Rijadu ponudila S-400 i S-300 kako bi rešili problem sa krsatrećim raketama i dronovima. Zanimljivo je da je Rijad još prošle godine u okolini Moskve razgledao S-400 i razmatrao njegovu kupovinu, od koje nije bilo ništa.

Zaključak:

Na kraju ove kratke analize veoma teško je izvesti zaključak šta se zapravo dogodilo da li su naftna postrojenja napali Huti ili Iranci, da li su lansirane krstareće rakete ili dronovi. Mnogo je teorija, a još manje odgovora na konkretna pitanja. Jedino je istina da što više imamo informacija, to se sve više udaljavamo od odgovora na pitanje ko je i zašto izveo napad. Zvanično su odgovornost za napad preuzeli Huti, a da li su oni izveli???? Ono što je poznato i neki manji, ali konkretni dokazi ukazuju jeste da su krstareće rakete doletele iz Iraka iz dubine teritorije pre svega zapadno od Basre gde pasdarani i pripadajuće grupe već duže vreme postavljaju isturene vojne efektive. Rakete jesu preletele Kuvajt, a da su lansirane sa kopnenih lansera u Jemenu zašto bi leteli preko Kuvajta?! Spominjalo se tu još i lansiranje iz vazduha i plovila, što naravno spada u domen naučne fantastike, ali izgleda i ova teorija ima pobornike!.

Američki državni sekretar Majk Pomepo jeste zvanično kao i Rijad optužio Iran za otvorenu agresiju. Tom prilikom Pompeo je naveo da je deo raketa lansiran čak iz Irana sa aerodroma Ahvaz, ali satelitskim pregledom lako se može utvrditi da ta informacija nije baš tačna jer u gradu Ahvazu postoji aerodrom, ali ne vojni nego civilni…

Sumnju na ceo slučaj bacaju i naknadne satelistske snimke ciljeva napada, gde se vide napadnuti rezevoari, ali interesantno ne sa naftom nego separatori sirove nafte gde se oslobađanjem H2S i smanjenjem pritiska pare uklanjaju korozivni elementi. Ovi separatori se inače prave od jakih materijala i jako teško ih je ošteti, zapravo potrebna je jaka detonacija, a to može samo prouzrokovati krstareća raketa sa jakom bojevom glavom. I ovde se sumnjalo na napad dronovima, ali nijedan koji je nosio naoružanje nije raspolagao jakom bojevom glavom, ako su zaista korišteni u napadu, pa se izvodi zaključak da su pravo jedino napad mogle da izazovu krstareće rakete.

Šta je Iran zapravo hteo da postigne ovim napadom ostaje jedno od pitanja. Moglo bi se reći da je ovo bio odgovor na nedavni izraelski napad na pasdaranske baze unutar Iraka. Kako se sumnja, a donekle je potvrđeno da su upravo Saudijci Izraelu dali obaveštajne informacije o samoj bazi i instaliranju raketa u nekoliko baza na jugu i zapadu Iraka uz granicu sa Sirijom. U potvrdu te teze dovoljno je reći da su saudijski avioni F-15 izveli juče vazdušni napad na bazu Abukamal i štab u Qatem gde se osim Pasdarana iz Fatemiyu divizija nalazio i određeni broj pripadnika Hezbolaha.

Kako će se stvari odvijti u narednim danima i nedeljama je pravo pitanje na koje niko nema odgovor. Svi očekuju predstojeću pomorsku paradu 20. septembra da se vidi šta će se dogoditi. Ono što je za sad poznato jeste da su Amerikanci tri razarača klase Arli Burk opremljena sa sistemom AGEIS poslali u Zaliv da prate istuaciju oko Irana i krstarećih raketa i aktivno učestvuju u sprečavanju iranskog odgovora na potencijalni upozoravajući udar na iranske ciljeve…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.