OD HISTERIJE DO PARANOJE: Pancir S-1 Vojske Srbije i region, medijski aspekt priče

AUTOR: Andrej Mlakar

Saga o srpskoj nabavci artiljerijsko-raketnog sistema za protivvazdušnu odbranu Pancir S-1 konačno je okončana kada je 3. marta u popodnevnim časovima ruski transportni avion An-124 prebacio poslednje delove ovog borbenog sistema sa čime je završena isporuka jedne baterije za Vojsku Srbije.

Priča o srpskoj nabavci sistema „Pancir S-1“, datira iz 2018. kada se počelo naveliko pričati da je Srbija kupila ovaj hibridni protivvazdušni sistem. Rokovi isporuke su bili tad kako je opisano veoma kratki, pa se spominjalo i da će prvi primerci stići u paketu sa posetom ruskog predsednika Vladimira Putina Srbiji 19. januara 2019. godine. Međutim, završilo se posetom, ali se spomenulo i da je bilo reči o kupovini ovog sistema za Vojsku Srbije.

Mediji bliski vladajućoj garnituri nastavili su priču o „Panciru“. Bilo je tu svakavih priča, pa i pogrešnih naziva. Neki mediji su iz njima znanog razloga nazvali „C-1“, što se jedino može objektivno protumačiti da je neko oznaku „S“ napisao ćirilicom, pa odatle neko permutovao i nazvao „C“, traje već nekoliko meseci.

Da se nešto zaista kuva i da je Srbija blizu kupovine artiljerijsko raketnog sistema „Pancir S-1“, shvatilo se kad su objavljene slike i video prilog sa vojne vežbe „Slavenski štit 2019“, čiji prvi deo je bio realizovan u Rusiji, kada su srpski raketaši, inače odabrani pripadnici 250. raketne brigade prvi put prikazani za komandama, ovog trenutno najeksponiranijeg „hibridnog“ protivvazdušnog sistema, koji je već imao svoju borbenu upotrebu u Siriji, ali i u Libiji na strani Libijske nacionalne armije. Drugi deo vežbe „Slavenski štit 2019“ realizovan je novembra prošle godine, na aerodromu Batajnica, kada se po prvi put u Srbiji pojavio „Pancir S-1“ i deo raketnog sistema S-400, ali i na poligonu Pasuljanske livade, gde su srpski raketaši, na pristiglim „Pancirima“ izveli samo artiljerijsko gađanje iz topova. Iako je bilo dosta spekulacija i nagađanja, da je pod maskom vežbe zapravo Srbiji dostavljena baterija „Pancir S-1“, pokazalo se da to nije bilo istina, jer su sistemi bili vraćeni u Rusiju.

Takođe, nabavka sistema PVO „Pancir S-1“ izazvala je i izaziva pravu histeriju u regionu, goru od virusa korona. Posebno su prednjačile tri susedne zemlje Hrvatska, Bugarska i Bosna i Hercegovina.

Od trenutka kad se saznalo da je Bugraska dala zeleno svetlo da isporuka baterije „Pancir S-1“ bude obavljena kroz bugarski vazdušni prostor i kad je prvi transportni avion sa borbenim sistemom i pomoćnim vozilima sleteo na Batajnicu usledio je medijski bum. Za to se pobrinula nevladina organizacija „Atlanski savet Bugarske“, koja je apelovao da bugarska vlada zabrani isporuku „Pancira S-1“ jer time Srbija izaziva nestabilnost u regionu i da rakete ovog borbeno sistema su direktna pretnja letelicama alijanse. Po nekoj vokaciji u priču oko isporuke „Pancira S-1“ uključio se i Glas Amerike. Mediji blizak američkim vlastima posebno Stejt departmentu, ali i organizaciji Atalnski savez koji je uskovitalo medijsku prašinu na ovu temu.

Za priču se pobrinuo penzionisani komandant Eropske komande NATO (EUCOM) geeneral potpukovnik Frederik Ben Hodžis, tvorac čuvenog „NATO Šengena“, kada su mu na vojnom aerodromu u Rumuniji zatražili pasoš i u njega lupili pečat. Hodžis je takođe dok je bio na vojnoj funkciji govorio da je sukob NATO i Rusije na granicama Baltika verovatan. Upravo pod njegovom komandom broj vežbi unutar same alijanse je bio povećan.

Verujem da Srbija na mnogo bolji način može da ulaže dragocena sredstva, izgrađuje infrastrukturu i otvara radna mesta, što bi mladim građanima Srbije gradilo veru u bolju budućnost. Umesto što kupuje skupe oružane sisteme protiv nepostojećih pretnji iz vazduha“, kratko je prokomentarisao general Hodžis, posle isporuke prvog dela ruskog protivvaždušnog raketnog sistema „Pancir S“, koji je Srbija kupila od Rusije.

General je očito bio zaboravio da u vreme njegovog komandovanja srpski raketaši su imali na poligonu Šabla u Bugarskoj vojne vežbe, gde se vežbalo sa članicom NATO Bugarskom, koja u svom naoružanju i dalje ima raketni sistem S-300, dok ga Srbija nema.

Narednog dana u priču se uključio i Stejt department sa apelom:

„Pozivamo sve naše saveznike i partnere da odustanu od transakcija sa Rusijom koje bi mogle da dovedu do uvođenja sankcija pod Zakonom o suprostavljanju američkim protivnicima kroz sankcije (CAATSA)“.

Opet Glas Amerike je naveo u nastavku izjavu:

„U razgovoru sa visokim vladinim zvaničnicima smo više puta izrazili zabrinutost zbog kupovine ruske vojne opreme od strane Srbije, uključujući i kupovinu sistema Pancir“, naveo je tom prilikom portparol Stejt departmenta.

Naravno, da se SAD i NATO oštro protive isporuci „Pancira S-1“ se pojavilo i u delu domaćih medija, posebno onih s titulom „opozicionih“ da će Srbiji biti uvedene sankcije, da Srbija kupovinom naoružanja ruši vojni balans koji je uspostavljen 1996. Ova priča počela je da se zakuvava prilikom posete Tomasa Zarzeckog, visokog zvaničnika Stejt Departmenta koji rukovodi Radnom grupom 231 zaduženog za primenu sankcija prema ruskom bezbednosnom sektoru i onima koji s njim sarađuju.

DA LI SRBIJA KUPUJE ILI JE KUPILA „PANCIR S-1“?! Šta se krije iza vežbe „Slavenski štit 2019.“ i da li u Srbiju zaista stiže raketni sistem od kog strahuje komšiluk?

Naravno u celu priču opet je uključen „Pancir S-1“ iako su Amerikanci insistirali isključivo na pitanju S-400 i potvrđivanja navoda koji su se pojavili u medijima, da je Rusija na Batajnici ostavila deo sistema S-400 pošto tokom vežbe je i deo srpskih posada prošao obuku na ovom sistemu. Doduše zaboravljeno je da se kaže da ni kompletan divizion nije bio na vojnoj vežbi. Prema saznanjima Vojnopolitičke osmatračnice Amerikanci jesu se raspitivali šta je s tim sistemom i da li Srbija planira da nabavi ovaj raketni sistem za PVO i PRO u budućnosti. Naravno od cele priče nije bilo ništa, pošto su i Amerikanci imali podatke jer su tokom vežbe puna dva dana avioni namenjeni za prikupljanje informacija leteli uz južne iz zapadne granice Srbije prikupljajući informacije o S-400, koji je stigao na Zapadni Balkan, da neće biti kupljen.

U celu priču uključio se i srpski zet Metju Palmer pomoćnik državnog sekretara SAD i izaslanik za Zapadni Balkan, koji je ponovio tezu o sankcijama Srbiji, ako nastavi da kupuje rusku vojnu opremu. Da neke stvari nisu previše čiste u Stejt Departmentu i gde se otvoreno konfrotiraju Trampova i ona popularno zvana „duboka država je posve jasno“. Priča i uveravanja da Rusi prave vojnu bazu u Srbiji se opet pokazala kao mit, da o S-400 nema ni govora o kupovini takođe i da Srbija ne gleda NATO kao pretnju i da se nastavljaju programi koji su započeti donekle je smirilo strasti.

Za hladan tuš pobrinuo se NATO koji je isto kontaktiran, ovaj put od Slobodne Evrope kako gleda na naoružavanje Srbije. Mnogi su verovali da će NATO podići prst i zapretiti Srbiji zbog baterije PVO sistema „Pancir S1“ s čime je ugoržena NATO avijacija i avijacija vojski regiona

Srbija ima pravo da slobodno bira svoje političke i bezbednosne aranžmane. NATO i Srbija su bliski partneri i mi smo posvećeni jačanju našeg partnerstva sa Srbijom, uz puno poštovanje njene politike neutralnosti“ Posle ove izjave usledio je tajac. Razni Atalasnki fondovi, penzionisani generali upregnuti u medijsku mašineriju da Srbija vojno ugrožava NATO članice pala je u vodu.

Doduše bilo je kritika da Srbija kao budući kandidat za EU treba da uskladi svoju spoljnju i bezbednosnu politiku sa zvaničnim Briselom stoji. Međutim da u samom Briselu ima mnogo šumova od migrantske krize, do politke proširenje i modela jer je cela priča neizvesna posle serije političkih zemljotresa u EU administraciji, mnoge stvari ostaju na čekanju, a Srbija i onako vešto koristi takav manevarski prostor za vođenje svoje politike, koju neki okratkerišu kao odličnu, a neki štetnu.

Elem, u svakom slučaju NATO svojom izjavom nalio je kofu hladne vode, na plamen koji je počeo da tinja i ugasio ga. U prevodu dok ste neutralni i dok sa nama imate određene aranžmane kupujte šta želite, a kad odlučite i ako odlučite da uđete u NATO, onda će te igrati po našim pravilima.

Tam, tam bubnjevi iz regiona

Za razliku od NATO, stavova EU i Stejt departmenta u regionu situacija je u početku digla popriličnu prašinu, međutim kako se sve poklopilo sa pojavom korona virusa i u regionu nekao je sve palo u zapećak, ali ne zadugo.

Opet su glasine postale dominantne, više nego realne informacije. Za to pobrinuli su se pojedine hrvatske vojne grupe na društvenoj mreži Fejsbuk, gde je usledila totalna histerija oko srpske nabavke PVO sistema „Pancir S-1“ koja i dalje traje. Tu se mogla pročitati cela plejada zanimljivih komentara o tome da će „Pancir“ biti postavljen na granicu sa Hrvatskom, da se sprema napad na Vukovar, pa do toga da Hrvatska treba pod hitno da traži i kupi od Vašingtona čuveni višecevni bacač raketa MLRS sa raketama ATCAMS Blok II sa kojim bi srpski panciri bili momentalno zbrisani sa lica zemlje. Bilo je tu više predloga od koji su neki uključivali i uništenje bespilotnim letelicama i ubacivanjem specijalaca koji bi eliminisali Pancir.

Posebno zanimljiv tekst došao je iz pera dr Marinka Ogoreca, inače jednog od prvih hrvatskih vojnih izaslanika u Ruskoj Federaciji 2000-2004 koji je napisao za sajt Vojna povijest o isporuci Pancira S-1 Srbiji. Osim glavnih podataka o „Panciru“ zanimljiva je jedna Ogorecova postavka koju prenosimo:

„Nabavka sistema „Pancir S1“ za potrebe srpskih oružanih snaga u velikoj meri narušava simetriju odnosa snaga na jugoistoku Evrope i pred Republiku Hrvatsku (odnosno njezino čelništvo) stavlja ozbiljnu bezbednosnu dilemu -zbog čega je Srbiji potreban toliko sofisticiran (jedanko tako veoma skup) sistem PVO? Sama konstatacija kako se „prvenstveno radi o odbrambenom sistemu“ nije sasvim tačna, jer doktrina, namena sistema definiše njegovu defanzivnu ili ofanzivnu svrhu. Konkretno u ovom slučaju „Pancir S1″ svakako je odbrambenog karaktera ukoliko se koristi za zaštitu vitalne kritične infrastrukture (npr od mogućeg terorističkog napada iz vazdušnog prostora), međutim ukoliko služi za PVO zaštitu napadnih oklopnih kolona srpskih oružanih snaga, onda je njegova zaštitna uloga u funkciji agresije i nikako se ne može navedi odbrambenom. Potrebno je napomenuti kako tehničke i taktičke osobine ovog sistema i njegova mobilnost i prohodnost na teškom terenu podjednako omogućva obe uloge i agresivnu i odbrambenu“

Zanimljivo zapažanje visokog hrvatskog stručnjaka za bezbednost i bivšeg oficira JNA, ZNG, a kasnije i Hrvatske vojske. Doduše ostali smo uskraćeni za odgovore na par pitanja: Kako nabavka jedne baterije sistema „pancir S1“ će narušti simetriju u regionu?

-Da li jedan baterija vredi kao cela brigada po vatrenoj moći da će putujući s ozirom na malu dubinu Srbije ići od granice do granice i obarati letelice članica NATO pakta, ili koristi za pretnju susednim državama da u slučaju da ne ispune zahtev Beograda krenuće masovni napad pancirima u ovom slučaju Hrvatsku, članicu NATO i EU, kojoj i Srbija bar deklarativno teži.

– Zašto je Srbiji potreban ovako sofisticirani sistem, pita se Ogorec?

Pošto je đak eks JNA Ogorec bi verovatno morao da zna da je poslednji PVO sistem nabavljen za srednje visine 1975, a za niže početkom 1980 tih. Tadašnja JNA pokrenula je i razvoj modernizovanog sistema PVO Strela 10MJ, iz koga je tokom rata nastala hrvatska modifikacija pod oznakom „Strijela 10 CRO“. U periodu od 1991, a posebno 1999 Srbija se našla pred velikim izazovima posebno je bio značajna agresija NATO pakta ili bombardovanje, što zavisi ko više voli jedan od ta dva naziva. Gro tehnike je bilo dotrajalo, rezervnih delova je bilo malo, ispravnost tehnike je bila na krajnjim vremenskim i tehničkim resursima, pa se nalagala potreba za kupovinom novih PVO sistema. Svakako na odluku o nabavci pa i Pancira, o tome će biti reči nešto kasnije imala su i ta iskustva, da je potrebno imati sofisticirani sistem spreman za brz odgovor protiv oružja visoke preciznosti. Kao u svemu, tako i u ovome značajnu ulogu imala je politika, pa je nabavka novih PVO sistema ostavljeno za neka srećnija vremena. Istina jeste da je s Vučićem priča pokrenuta s mrtve tačke. Doduše PVO zahteva veliku količinu novca i nabavku ne samo lovačkih aviona i raketne tehnike nego i osmatračkih sistema i njihovo uvezivanje u jedinistveni komandno informacioni sistem. Da li će uslediti nove nabavke ili je ovo bio predizborni marketing ostaje da se vidi, mada se neke stvari već naziru ispod dimne zavese.

Treća stvar koja Ogorecu smeta u ovom slučaju je mogućnost da oklopni i mehanizovani bataljoni u sastavu VS imaju ovakav sistem posebno oklopne kolone tj „napadne“. Doduše ostali smo uskraćeni za odgovor koga će to Srbija napasti kada je u okruženu članica NATO pakta?! Kad bi svaki napad, pa i potencijalni prouzrokovao aktivaciju člana 5. severoatlanske alijanse. Prema onom što je poznato upravo za PVO zaštitu oklopnih jednica koristiće se francuski mistrali koji bi trebali da se ugrade na sistem PASARS. Priča o tome kako bi Panciri mogli da štite oklopnu kolonu biće takođe reči kasnije.

Ogorec takođe potencira priču o prohodnosti Pancira koja definiše njegovu ofanzivnu i defanzivnu ulogu ostalo je jedino da utvrdimo još po kom planu i ideji makar teoreteski bi Srbija pancirima napala Hrvatsku opet da ponovima članicu EU i NATO.

Interesantno je da je Srbija navela odnosno njeni vojni funkcioneri da je sistem kupljen u pravashodnoj nameni da zameni divizion raketnog sistema Neva pored Beograda. Za sada jasnog i preciznog odgovora kako to PVO šire zone Beograda ugrožava Hrvatsku i u kom obliku?! Spominje se i S-400 međutim kako stvari stoje ta priča da će Rusija dati Srbiji S-400 ne stoji, a još manje da će biti prodat po povoljnim cenama iako još uvek i ne znamo niti ćemo znati koliko je iz budžeta odvojeno za ovu nabavku.

Druga malo fantastičnija priča dolazi iz Bosne i Hercegovine, države rastrzane unutrašnjom političkom borbom, gde se malo po malo povlači tema o novom ratu iako je državu iz oba entiteta zbog bezperspektivnosti i zatvorenosti napustio najvitalniji deo stanovništva. Posebno interesantna je teza nekih kurgova u Sarajevu da zapravo Srbija kupovinom „Pancira S-1“ i helikoptera Mi-35 sa Moskvom vodi hibridni rat protiv BiH!

Opet se provlači ista priča da će Srbija „Pancirima“ napasti BiH kako bi Republiku Srpsku pripojili Srbiji. Ostalo je nejasno kao će čudesna baterija moći da eliminiše živu silu Oružane snage BiH i obračuna se oklopnim jedinicama, tenkovima i zaštiti specijalce, a po potrebi i očita bukvicu EUFOR i NATO. Usputno spuštanje helikoptera Blek Hok i AH-64E Apač je imalo svoju čar sa tvrdnjom da će oni očitati lekciju pancirima i zbrisati ih sa lica zemlje. Ostalo je nejasno i u ovom slučaju kako nabavka novih PVO sistema za odbranu srpske prestonice utiče na Sarajevo. Možda posle ovog teksta neko i pojasni taj fantastični plan na relaciji Beograd- Moskva i dejstvo čudesne baterije Pancir

Nabavkom sistema „Pancir S1“ doduše ne kao pretnjom bavila se i Slovenija. Srpske pancire spomenuo je bivši načelnik Vojne obaveštajne službe, u smislu da Slovenija treba da nabavi jedan moderan i sličan sistem za svoju zaštitu. Naime, na stranicama ovog bloga bila je pokrenuta priča o baterija PVO sistema Roland i pokušaju Slovenije da izgradi moderan PVO, što je palo u zapećak težnjom gradnje dve srednje bataljonske borbene grupe za ekspediciono delovanje gde se PVO pa makar i za niže visine i ne spominje. Po ovom eks funkcioneru srpska nabavka „Pancira S-1“ treba da bude put kojim bi i Slovenija trebala da opremi svoju PVO. Ali pošto je Slovenija jedna od najlojalnijih članica NATO uprkos svim izazovima pred ovom organizacijom, nabavka PVO sistema Pancir, uopšte ruskih ostaje misaona imenica.

Priča o Panciru nije počela sa Vučićem

Međutim, malo njih je znalo da je priča o „Panciru-S1“ svakako starija i da sve nije baš počelo sa Aleksandrom Vučićem, nego da je preistorija želje da se nabavi jedan ovakav hibridni PVO sistem malo duža i da datira još iz početka 2000-tih godina, a onda i od osamostaljenja Srbije, kada se razmatralo kakva treba biti buduća PVO Srbije. U jednom od radova koji se bavio strukturiranjem novog sistema PVO Srbije koje treba uvesti spomenut je i „Pancir S-1“.

„Prema prostornoj veličini ratišta, broju strategijskih objekata na ratištu kao i drugih značajnih objekata rod ARJ PVO treba opremiti i organizovati u: 1 brigadu PVO sa tri raketna diviziona RS PVO tipa „S-300“ i 9 raketnih baterija PVO tipa „TOR“; 4 srednja raketna puka PVO tipa „BUK-2M“ sa po tri raketne baterije tipa „PANCIR“; LPRS PVO za PVO jedinica KoV tipa „IGLA“; sistemom PVO jednica KoV „PANCIR“. Sve ove snage moraju da budu u sistemu PVO teritorije, a obuku, pripremu za rat i upotrebu u ratu regulisana po načelu komandovanja u PVO „jedan prostor PVO jedan komandant“…“

Naravno, ovaj predlog je ostao mrtvo slovo na papiru skoro punih 12 godina. Srbija jeste dobila „Pancir S-1“ s čime će značajno ojačati svoje kapacitete PVO i konačno posle 45 godina u operativnu upotrebu uvesti nove sisteme PVO. Da li je cifra nabavljene tehnike nedovoljna? DA. Da li će se u budućnosti očekivati možda nove nabavke iako će komšiluk negodovati?VEROVATNO?! Da li će ostati na jednoj bateriji ili će uslediti nabavka još dve ili tri baterije, takođe spada za sad u nagađanje rezervisano za duži vremenski period.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.