Dr Dragan Pavlović
Najveće svetske tekovine počivaju na zlu, na porobljavanju drugih naroda. Njihov smisao života se vidi u raskoši i bogatstvu koje je pljačkano po celom svetu. Sjaj i beda civilizacije koje mi nikada nećemo dostići, a koji nam se nameće kao jedini ispravni put, kojim svi treba da težimo. Lako je njima pronaći sebe i verovati u ideale nastale zločinom.
Glavni predstavnici koji uništavaju manje zemlje prisutni su po celom svetu. Oni su rođeni za takve zadatke i vrlo uspešno ih obavljaju. Ako si meta, znaj sigurno da dobro proći nećeš. Kako se boriti protiv takvih nemani, kad nemaš ništa zajedničko, što bi ti pomoglo da ublažiš zlo koje ne odustaje, koje ide do kraja?
Gde nam je kraj, a gde početak?
Može li da se nauči, da budemo kao oni, da se udružimo, da pljačkamo, da uništavamo, da im pravimo spomenike, da ih slavimo kao božanstva, da im se klanjamo, ljubimo skute?
Sve je to prihvatljivo za one koji isto razmišljaju. Kako pretvoriti srpski narod u nešto što je nemoguće?
Kako pogaziti čast i dostojanstvo da bi nam bilo bolje? Ako bi to neko i uradio, bio bi žigosan za ceo život. Njegova pokolenja bi menjala prezimena, morali bi da napuste zemlju Srbiju, da im se zatre svaki trag.
Nikada nećemo biti isti, niti možemo biti slični, ma koliko pokušavali da nas preobraze. Suviše dugu istoriju imamo, genetski vezani, ratovima iskušavani, životima plaćali svoj opstanak, uvek se borili protiv velikih sila, a znali smo ishod.
Kako opisati srpski narod koji je jedinstven u svetu?
Ako se smanji broj divljih životinja ili biljaka, one su zaštićene i opstaju. Tragedija našeg naroda je velika, nikada nećemo biti pošteđeni nestanka.
Zašto smo navukli toliki gnev i mržnju na sebe? Kako se zamerismo svima koji su toliko moćni, od kojih treba da se čuvamo, jer će nam samo smrt doneti?
Nismo lukavi, ni prevejani, u svakom ratu smo časno i pošteno, ginuli i umirali, smatrali da je to dovoljno.
Hrabrost i junaštvo, vojna strategija, na najvišem nivou, gde ne piše nigde, gde se ne može naučiti ni u jednoj knjizi NATO alijanse. Pobediš neprijatelja u direktnom okršaju, vojnički, a šta dobiješ?
Dobiješ Vokera i “Račak”, dobiješ razlog NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.
Da li je moglo da bude drugačije, da je mesto čuvano i obezbeđeno?
Verovatno da bi se odložio razlog agresije, manje bi ispali naivni, ali ono što je unapred odlučeno bilo bi sprovedeno u delo. Svima je bilo jasno, i stranim veštacima, koji su pogazili zakletvu i pod pritiskom potpisali lažni dokaz koji je bio glavni argument da je počinjen zločin.
Kasno je bilo menjanje iskaza, jer i oni koji su pristali na takav dil sa đavolom shvatili su da su pogrešili. Sve je palo u vodu, kao što su pale i bombe na Srbiju, Kosovo i Metohiju.
O tom zločinu niko ne priča, niko ne osuđuje, iskeženo lice Vokera, sa izbačenom vilicom, kao da je izašao iz pakla, jer najviše liči na đavola.
Dobio je sve što je trebalo. Još jedna misija uspešno završena, spomenik Satani, da opominje da zlo može pobediti dobro. Teroristi OVK su mu zahvalni, jer dobiše ono što nisu sanjali.
Izgubili rat vojnički, na bojnom polju bežali kozjim stazama preko planina, a dobili na poklon izgubljenu zemlju, Kosovo i Metohiju. Čemu tolika zasluga, ako je i od kuma, pa mnogo je. Ta teroristička, a kasnije oslobodilačka OVK zna kako se osvaja tuđa zemlja, Kosovo i Metohija.
Prljavi novac i najveća baza za NATO, proteraše Srbe, kao da nisu ni postojali. Dadoše sve što nije njihovo.
Osvetiše se srpskom narodu, ali i svome, koji nisu mislili isto. Sve što je potpisano ispade laž. Ostade samo tuga i očaj. Zemlju vitezova pretvoriše u ruševine, manastire u zgarišta, trguju srpskim organima, “žutu kuću” više ne pominju, ali je i mi izgleda zaboravismo.
Uranijumske bombe, postadoše lekovite, jer i mnogi stručnjaci počeše o tome da pričaju.
Šta se desi sa formiranim timom eksperata iz svih oblasti koji su trebali da dokažu pravu istinu o teškom zločinu koji je nanet srpskom narodu i drugima, koji žive na tom prostoru? Samo pojedinci kažu nešto, ali njihov glas se ne čuje. Da li smo zaboravili, kako se umire od posledica prljavih bombi, od zagađene zemlje, ili nam je postalo svejedno?
Ratni veterani PJP-a nisu zaboravili, oni nestaju, oni boluju od teških malignih bolesti, oni umiru. Njihova smrt je mučna i teška, nisu poginuli na bojnom polju, na Kosovu i Metohiji, ali zato umiru u svakom mestu zemlje Srbije. Skoro svaki dan je pomen: “Posle duge i teške bolesti, naš brat, saborac, je izgubio bitku sa životom”.
Kako su im porodice patile, dok su gledale mučenje heroja, da li su molile Boga da ih što pre uzme, da im olakša muke? Sa kakvim žarom su jurišali, gazili zemlju natopljenu krvlju do kolena, a šta su dočekali?
Kada će eminentni stručnjaci konačno progovoriti ili će i dalje ćutati, jer nije vreme da se stare rane povređuju, da ne uvrede “Milosrdnog anđela”, da postane nemilosrdan. Verujući u pravdu, istinu, mnogo smo očekivali, nadali se, a šta smo dobili? Okupirani deo naše zemlje, Kosovo i Metohiju, zarobljene Srbe, uništena groblja, manastire.
Dobili smo emisare, kao jahače apokalipse, koji nas stalno obilaze, prete, ucenjuju, trguju. Nije im bilo dosta što nas vratiše jedan vek unazad, što nam mladost uništiše. Prvo te izbombarduju, unište sve što vredi, a kada te sravne sa zemljom, onda ti pomažu.
Kada im napraviš fabrike, puteve, daš plodno zemljište na korišćenje, jeftinu radnu snagu kao robove, a oni kao pravi gospodari otvore radna mesta, po celoj Srbiji, koja su već plaćena, a kada vreme istekne, sa koferima novca odlaze odakle su i došli. Izgleda da nešto nije u redu sa nama. Kako smo se promenili, da propast ne vidimo? Sve što je kristalno jasno, nama je maglovito i nejasno. Svi oni koji su nas uništili sada su nam najveći prijatelji.
Imati toliko prijatelja na malom prostoru neće dobro izaći. Mnogo toga ne znamo, ali ono što znamo dovoljno je, da je ultimatum izrečen direktno srpskom narodu, jasno i glasno, bez uvijanja, da Kosovo i Metohija nije naša zemlja, da je se moramo odreći, da liste Srba postoje koji moraju odgovarati, što su branili svoju suverenu zemlju.
Toliko zahteva koji moraju da se ispune, da se sve izgubi, a da se ništa ne dobije je neshvatljivo. Preko noći, sve investicije će da povuku, zatvoriće nam fabrike, ukinuti radna mesta, izolovati nas od sveta. Nećemo moći da obilazimo njihove zemlje i da se divimo raskoši njihovih velegrada za koje znamo kako su nastali. Samo zemlja Lazareva, Obilića, srpskih vitezova, mora da se pokloni, jer to je uslov da i dalje budemo njihovi robovi.
Zemljo Srbijo, seti se kroz vekove šta si preživela, svoju decu si davala da budu janjičari, sve ratove koje si vodila bili su strašni, svi bi se predali, a ti si ponosno stajala na svojim granicama. Večito si se borila protiv demona, padala i ustajala. Svaki put iz pepela si izlazila mnogo jača. Sto puta si mogla biti uništena, ali hrabrost i žrtve tvog naroda bile su toliko velike, za osvajanje tvoje slobode.
Zarobljeni Srbi na Kosovu i Metohiji, gledaju u nebo, mole se Bogu, svetcima manastira, koje im već otimaju. Prisvajaju kao da su njihovi. Očekuju spas od svoje Srbije. Sa zebnjom prate šta se dešava, kakva ih sudbina čeka? Kome će pripasti, da li će biti sužnji, ili slobodni ljudi?
Srbija ćuti, taj muk odzvanja jače od crkvenog zvona. Plaši nas, kao neizvesnost opstanka, kao izgubljena nada. Osećanja su nam pomešana, kao voda na točku vodenice koji se okreće, melje žito, pršte kapljice, a život teče. Odlazi u nepovrat i više se ne vraća. Izgubismo i reku koja nestade u daljini.
Dajte nam bar zračak Sunca, da poslednji put vidimo taj odsjaj koji se preliva duginom bojom. Možda će nam biti lakše, možda nam muka neće toliko teško pasti. Nikada se nismo plašili neprijatelja, navikli smo da ih stalno imamo, oni nam dođu, ponekad i kao “prijatelji”, plašimo se nas samih. Da li smo dostojni svojih predaka?
Da li ćemo pasti na istorijskom ispitu, nestatati kao narod koji je uvek bio svetionik u mračnim noćima? Pokazivao pravi put, pomagao brodolomcima.
Veterani PJP-a, vi koji ste hrabro branili Kosovo i Metohiju, ostavljali živote, kome će vaše kosti biti gazišta, koga će vaše duše gledati i bez jauka kukati? Vi koji ste preživeli, osećate li bol u grudima, kao da vam je neko stavio stenu, pa ne možete da udahnete, ni da kažete nešto, a šta biste i rekli? Crni dani su došli, šta god da se desi, niko od nas neće biti zadovoljan. Najteže je kad daš sve od sebe, a budeš izneveren.
Da li će nam biti teže kada smo ostavljali Srbe na Kosovu i Metohiji vraćajući se u koloni za Srbiju, nadajući se da je to privremeno i da ćemo se vratiti. Sada, kad ni patrijarh srpske pravoslavne crkve ne može da poseti manastire i obavi liturgiju. Plašim se da ćemo se mnogo gore osećati, jer ćemo izneveriti i sebe i druge, koje nismo smeli.
Nikakvog opravdanja nemamo, ako postanemo izrodi koji su se odrekli svoje “svete zemlje”, zbog lažnih obećanja. Da li će neko pitati heroje otadzbine šta im je preče, kakvo je njihovo mišljenje, ili će im usta zapušiti da ćute, jer može biti gore? Najgore što može da se desi je izdaja, ona je gora od smrti, strašnija od aveti, ona bi uništila sve vrednosti za koje smo se borili i verovali da postoje.
Bože, ako si nam do sada pomagao, jer u tvoju silu i moć smo se uverili, Sveti Lazare, podigni svoj mač, neka svetli, neka svi oni koji se kolebaju, dvoume, vagaju, pričaju nebuloze, osete ozbiljnost i značaj opstanka srpskog naroda, Kosova i Metohije.
Da je zlo večno i nepobedivo, tama bi već odavno prekrila zemlju. Svemu će doći kraj, sem ako budemo ono što smo uvek bili, hrabri ratnici PJP-a, potomci neustrašivih vitezova, čuvari slavne istorije. Sloboda za koju su generacije plaćale životima nema cenu, nije na prodaju, ona se čuva i brani, za nju se gine i živi. Ako nam je sada teško, a kada nam je bilo lako? Zato hrabro, sa verom u Boga, za slobodu Srbije, Kosova i Metohije.
Vojnopolitička osmatračnica 