Dr Dragan Pavlović
Srpski narod koji je najviše stradao u svim svetskim ratovima i uvek bio na pravoj strani jer se borio za slobodu, branio svoju otadžbinu, Srbiju, svoju duhovnu zemlju Kosovo i Metohiju. Sa snagom koja je bila nadljudska, sa verom u Boga, verovali u smrt, zbog slave. Taj slobodarski narod pokušali su da okupiraju političkom odlukom snage NATO alijanse, pretvorene u KFOR, pomognute teroristima OVK, a sada Oslobodilačkom vojskom Kosova.
Teško je pisati o nepravdi, o zlodelima, o uništavanju srpskoga naroda koji su ostali i čekali svoj kraj, svoje uništenje, a imali su mogućnost da odu, da napuste sve, da započnu novi život, koji je dostojan čoveka, a ne da ostanu robovi koji svaki dan nestaju, gledaju svojim očima čuda moćnih sila kako ih štite, kao čopori vukova, koji čuvaju ovce. Isti odnos, ali mnogo krvaviji i strašniji za srpski narod. Preti im nestajanje, neizvesnost koja ubija, kojoj nema kraja. Da se radi samo o njihovim životima, bilo bi im mnogo lakše, radi se o porodicama koje žive tu, u paklu svetskih zaštitnika. Koga je KFOR sačuvao od OVK?
Tu je prisutan da im da logističku podršku da rade šta god hoće. Kad imaš saučesnike u zločinu, kada je pravda na tvojoj strani, a sila protiv tebe, neće ti mnogo pomoći istina i razum jer zlo to ne priznaje i ne prepoznaje. To nisu mirovne snage koje su neutralne i koje štite svakoga ko je ugrožen, jer zato tu i postoje. Nijedan zločin nisu sprečili nad srpskim narodom, niti im je to bio cilj. Oni su vojna podrška i saveznici bivših terorista OVK. Pa to su iste zemlje koje su bombardovale SR Jugoslaviju, braneći, navodno, demokratiju i ljudska prava. Oni su tu da okupirano Kosovo i Metohiju sačuvaju od srpskog naroda, da budu pretnja Srbiji, jer NATO je moćan. On štiti otetu zemlju. Ako je za vreme njihovog dolaska proterano dvesta pedeset hiljada Srba, a oni koji su se vratili bili su uhapšeni ili su im kuće ponovo spaljene. To je poruka koja je jasna, da Kosovo i Metohija moraju etnički očistiti, da egzodus traje i nikada ne prestaje, dok i poslednji Srbin ne nestane sa svete zemlje. Niko nije mogao da veruje da tako nešto može da se desi, jer svi sporazumi koji su potpisani su ukazivali da će pravde neke ipak biti. Proklet da je dan onaj kada potpisasmo Kumanovski sporazum kada se vojska sa svom tehnikom i PJP povukoše sa Kosova i Metohije, braneći i do poslednjeg dana svoje položaje, punktove, da bi ih KFOR preuzeo.
Šta to mi branismo kada mirovnjaci predadoše sve teroristima OVK? Čekasmo kopnenu ofanzivu, ali je ne dočekasmo. Sigurno da ne bi gore prošli, jer smo bili spremni. Gore od ovoga nije moglo da se desi, kad na miran način te okupiraju, kada te prevare, kada te unište, kada te nateraju da uništiš svo oružje koje oni nisu mogli za sedamdeset osam dana bombardovanja. Mora im se odati priznanje. Svaka im čast, kako su prevarili Srbiju, Kosovo i Metohiju. Da su to uradili, bilo bi lakše, problem je što među nama nađoše one koji će za njih to uraditi. Sve za naše dobro. Njihovi pomagači, slobodno šetaju Srbijom, oni su njihov glas, produžena ruka. Obični lopovi za malu krađu dobiju robije iz kojih neće dugo godina izaći, a izdajnici bez trunke kajanja, bez stida, ništa ne odgovaraju.
Ako je srpski narod zaboravio, nisu PJP i vojska, nisu porodice palih boraca, nisu njihova deca. Imaju izgovor: “morali smo jer je ogroman pritisak bio, da se uništi svo naoružanje, jer sada smo mi partneri sa jasnim ciljevima i putem kojim sigurno idemo u propast”. Što oni ne uništiše svoje bombe kojima su nas gađali, što ne uradiše dekontaminaciju područja sa osiromašenim uranijumom, što ne platiše ratnu odštetu, što ne priznaše zločin koji su učinili svesno i namerno prema srpskom narodu.
Što nam oteše Kosovo i Metohiju? Zašto Srbi iz centralne Srbije ne mogu slobodno da idu u svoju južnu pokrajinu, a da ih ne dočekaju sa dugim cevima? Zabraniše i dinar kao sredstvo plaćanja da bi im i hleb zabranili, pokolebali sve one koji su ostali, da nema više svrhe boriti se i opstati. Od čega će živeti? Od radioaktivnog uranijuma koji će im dati krila, da se pridruže što pre svojim članovima porodice, sahranjenim u oskrnavljenim grobljima sa porušenim spomenicima.
Kada je KFOR preuzeo komandu, zajedno sa OVK, posle odlaska vojske i PJP-a sa Kosova i Metohije, nastao je teror nad srpskim narodom. Nisu im samo životi ugroženi, već i duhovnost, ono što ih je najviše vezivalo za svetu zemlju. Koliko je manastira, crkava i grobalja zapaljeno, porušeno u prisustvu KFOR-a koji su sve to gledali, a nisu ni pokušali da spreče? Najviše je u martu 2004. Godine. Naše svetinje su oskrnavljene, opljačkane, od juna do oktobra 1999. Godine, kada je NATO bombardovanje završeno nad SR Jugoslavijom. Svetinje koje su preživele tursko ropstvo, opstajale su, bile rušene, ali i ponovo građene, prkosile su moćnoj turskoj carevini, jer pravoslavni duh je bio toliko jak da je odolevao i opstajao, sačuvao državu, okupljao se i utočište i jedinu podršku nalazio u manastirima i crkvama. Sveštenici i monasi su bili uz svoj narod. Vera je bila toliko jaka, pobeđivala smrt, silu, branili su sa motkama i molitvama božiju kuću, branili su freske, ikone, mošti svojih svetaca, krili ih po planinama i pećinama. Najstariji spomenici kulture još iz srednjeg veka su na Kosovu i Metohiji, oni su pod zaštitom UNESCO-a, ali nisu pod zaštitom KFOR-a. Manastir Visoki Dečani, manastir Pećka patrijaršija, manastir Gračanica i crkva Bogorodice Ljeviške. To je svetska baština UNESCO organizacije, za obrazovanje nauku i kulturu Ujedinjenih Nacija. Koliko je samo crkava i manastira na Kosovu i Metohiji opljačkano, zapaljeno, porušeno eksplozivom, gde su ostale samo ruševine? U blizini crkava i manastira su srpska groblja koja su slično prošla. Teško je prepoznati i da su tu bila. Pred KFOR-om, OVK je rušila spomenike, iskopavala kosti svetaca i bacala na sve strane. Uništene su najstarije freske i ikone. To je najstrašniji zločin protiv pravoslavlja, to je brisanje istorijskog postojanja Srba na tim prostorima. Okupacija i uništenje svetinja. Niko za to nije odgovarao, jer srpske svetinje su legitimna meta, kao i njihovi životi. Uništavaju nam duhovnost. Nisu oni tu da ih brane, već da zapisuju, beleže, a jednoga dana, ako se OVK odmetne i od njih, onda će iz fijoke da izvuku optužnice i da ih vrate ponovo sebi.
Svi teroristi sveta su nekada bili prijatelji NATO-a. Oni su ih stvarali, da ubijaju za njih, da ruše režime, da prave haos po svetu. Ironija je kada usvojiš dete, napraviš od njega ubicu i monstruma, pa ne možeš više da ga kontrolišeš jer se otrglo. Okrenulo se protiv svojih usvojitelja i ratuje protiv njih. Kada će OVK, deca NATO-a, okrenuti se protiv svojih stvoritelja? Verovatno kada ostvare sve ono što su im obećali, tada će Velika Albanija zaboraviti na njihovu pomoć, na poklonjenu zemlju, na porušene manastire i crkve, na uništeni srpski narod, na zločine koje su počinili, a koje je KFOR prećutno odobrio. U nasledstvo ostavljaju zatrovanu zemlju. Tada će i oni kao i drugi teroristi biti neprijatelji NATO-a. Do tada, drže se zajedno, isto razmišljaju, šta još mogu da zarobljenim Srbima na Kosovu i Metohiji, još veće zlo nanesu, da ih oteraju? Postoje podaci tačno koji govore koliko je uništenih srpskih crkava i manastira na području Kosova i Metohije, iz kog perioda potiču, ko ih je sagradio, ko ih je obnovio, čije su mošti zaveštane, čije su kosti zakopane. Kao i podaci da je OVK, od dolaska KFOR-a, juna 1999. Do pogroma marta 2004. Godine, ogroman broj spaljen, uništen. To istorija ne pamti, to zdrav razum ne priznaje. Čak i psihijatrija nema objašnjenje za takva uništenja svetinja. Nisu svesni da ćemo mi ponovo naše svetinje izgraditi, da će one ponovo vaskrsnuti. Ako su pravili zločine prema Srbima, vadili im organe, trgovali, stvarali svoju lažnu državu, otetu, prokletu, pa da i razumemo, nešto što je nerazumno. Šta su im krive srpske pravoslavne svetinje? Šta su im krivi sveci manastira, srednjovekovne freske, mošti svetaca, kosti monaha i sveštenika koje su razbacivali na sve strane? Svojim čizmama gazili i pretvarali u prah i pepeo, misleći da će tako uništiti duh pravoslavlja. Što ga više uništavaš, on više vaskrsava. On je neuhvatljiv, on kažnjava bezbožnike, on ih osuđuje na prokletstvo, ulazi im u psihu, u dušu ne može jer je nemaju. Zločinački um postaje još gori, oni lude, okreću se po tuđoj zemlji, proklinju svetog Lazara, svete se Srbima koji su ostali jer su još živi.
Željni su krvi, željni zločina, psihopate koje uživaju u tuđoj muci, u bolu, misle da su pobedili. Oni su gubitnici, oni su najveće zlo na Balkanu. Hrane se mržnjom, jedu živo meso. Oni su lešinari, kada osete smrt životinje pre nego što umre, pokidaju je živu, jer nemaju vremena, dok ne utole glad. Ona je sve veća, širi se, idu ka Evropi, osvojiće je, jer takvi i treba da budu tamo.
Savet Evrope ih čeka, samo im oni fale. Toliko su slični, da se i ne razlikuju. Dobiće što su i zaslužili. Kada si u dobrom društvu, nije sve idealno, a kada si u lošem, propast ti ne gine. Svi bi da ratuju, niko pametan. Šta se desilo sa svetom? Znamo za pomračenje Sunca, ono traje kratko i prolazno je, ne pravi štetu, ali pomračenje kolektivnog uma, koje traje već godinama i sve više tone u živo blato. Svaka zemlja ima visoke ciljeve, vidi svetlu budućnost, vidi procvat civilizacije, kada nestane pola planete, a oni žele da ostanu netaknuti. Koliko plitko razmišljaju, nisu ni svesni da će svet ostati ili će ceo nestati. Na dobrom su putu, kao da ih slepi vođa vodi preko kamenja, planina, jaruga, oni idu za njim, jer to je pravi put, dok ne padnu u ambis i ukapiraju da ih je slepac vodio, jedini koji nije video. Oni su videli, ali nisu imali mozga. Bog ti da jedno, a oduzme ti drugo. Srpski narod, koji je najviše stradao u svim oslobodilačkim ratovima, gde su fanatici, vođe osvajali svet, a mi samo branili svoju slobodu, prođosmo najgore. Ko to zna, vreme je najbolji sudija, ono je beskonačno, samo je ljudski život prolazan i kratak. Ako se svetske vođe ne urazume, ako upotrebe zadnje što im je ostalo, nestaće interneta, društvenih mreža, nestaće elektronike, samo će ostati pisana reč, koja će svedočiti o zlim vremenima.
OVK ima selektivnu dušu, jesu uništili pravoslavna srpska groblja, jesu palili manastire, srpske kuće, crkve, ubijali svakoga koga su mogli, jer za to su bili sigurni da neće odgovarati, ali su pokazali odanost u prisustvu KFOR-a, nisu oskrnavili katolička i jevrejska groblja. Sa novim svetskim poretkom, stradaše samo pravoslavci, Srbi kao poslednja odbrana Balkana od najezde sila zla. Da li smo mi poseban, izabran narod, koji privlači neprijatelje kao magnet ili je nešto drugo u pitanju? Da smo odabrani, jesmo. Dok i jedno zvono na crkvi ili manastiru koje je ostalo zazvoni, odjekne dolinom Metohije, kao eho, prenese se preko planina Kosova, dopre do srca i duše svakog Srbina iza bodljikave žice, probudi oganj i krv prostruji kroz izmučena tela, oživeće i mrtvi, jer to je zov slobode, to je naša truba.
Niko ne može uništiti srpski narod, ma gde bio. Nije naša sudbina da nestanemo, da nas demoni unište. Mnogi su to pokušavali, nismo mi za to rođeni.
Heroji otadzbine, PJP i vojska su svojom borbom i odbranom Kosova i Metohije i zemlje Srbije dokazali ko su i šta su. Nisu se predali, nisu potonuli u blato, još uvek ponosno stoje, čvrsto na svojoj zemlji.
Kada sve ovo prođe, jer istorijski ciklusi se ponavljaju, sile zla uvek dobiju svoju šansu, ali na njihovu žalost, a na našu sreću, nikad je ne sprovedu do kraja. Još niko nije porobio ceo svet, niti će se to ikada desiti. Probudiće se i drugi narodi koji će shvatiti da nije sreća u osvajanju i ubijanju drugih, već u pomaganju. Nije sreća otimati tuđu zemlju prevarama i poklanjati bezbožnicima.
Budi human, pokloni svoju zemlju teroristima ako možeš. Neka prođe i čitav vek, to nije ništa, Srbija ima vremena, jer ona će živeti večno.
Veterani PJP-a i vojske koji su ovenčani slavom, oslobodili Kosovo i Metohiju od terorista OVK, suprotstavili se najjačoj svetskoj sili, NATO alijansi, nisu se predali, već su se hrabro borili sa onim što su imali. Nisu bili uništeni, nisu ih na bojnom polju pobedili. Priznajem, u miru su nas prevarili.
Da bi potomci PJP-a i vojske znali kako su njihovi očevi, dedovi, branili otadzbinu, zemlju Srbiju, Kosovo i Metohiju još dok su živi, moraju sami pisati istoriju, jer oni su je stvarali. Sve druge zemlje, njihovi istoričari su dobili zadatak, da pišu onako kako nije bilo, ali kako im odgovara. Te knjige i podaci se uzimaju kao relevantni, kao činjenice, koje se citiraju i ulaze u lažne istorijske udzbenike svih zemalja, koje će nove generacije čitati, doktorirati na lažima. Ako nam je NATO na prevaru, zajedno sa OVK, okupirao Kosovo i Metohiju, nije nam pamet uzeo, nije nam uništio sećanja, na našu oslobodilačku borbu, na heroje PJP-a i vojske, koji su poginuli braneći Kosovo i Metohiju. Žrtve su bile velike, jer svaki život za srpski narod je najvredniji. To su naša braća koja su dala živote za odbranu slobode. Nisu to strani plaćenici, psi rata, koji ratuju za novac, dok na kraju ne poginu i završe u zajedničkim grobnicama bezimeni. Dugo su ćutali pripadnici PJP-a i vojske, dok nisu shvatili da borba u miru je isto tako značajna kao i u ratu. Možda i teža, jer oni koji nisu nigde bili, koji su se krili, a bili vojno sposobni, uvek će pokušavati da vrše opstrukciju, da pravi borci, junaci Srbije ne budu vidljivi, jer će ih ugroziti, osećaće se loše u njihovom društvu.
Zato je udruženje veterana PJP-a, sa sedištem u Beogradu, osnovano 2020. Godine. Bio je to pionirski poduhvat, ali su imali podršku svojih komandanata odreda, generala, ljudi pravih patriota, koji su se u ratu dokazali. Kao pojedinac si nemoćan, možeš da pričaš, ali te niko ne sluša. Najčešće kažu, ovaj je prolupao, priča i piše gluposti, jednostavno ne veruju rečima pojedinca.
Udruženje veterana PJP-a je sada moćna organizacija, humanitarnog karaktera, gde dnevna politika i materijalna korist nemaju šta da traže. To su patrioti koji imaju misiju, koja je toliko važna, kao i sve one borbe kroz koje su prošli, jer njihov glas odjekuje celom Srbijom, širi se kroz svako mesto. Priča o herojima koji su toliko godina bili zaboravljeni, ono ih je vratilo u život, vratilo ponos njihovim porodicama, koji su godinama oplakivali svoje sinove, očeve, muževe. Kada su izložbe fotografija besmrtnih ratnika po mestima cele Srbije, čovek se promeni, dobija sjaj u očima, kao plamen koji pali buktinju slobode. Niko ne može biti ravnodušan. Osećaš ponos, jer svaki učesnik je deo te ratne priče. Tako se širi svest kod naroda, tako omladina saznaje, jer živi učesnici pričaju. Udruženje veterana PJP-a ima prijatelje, simpatizere, članove, ima ljude humane koji hoće da pomognu svim onim porodicama poginulih boraca i ratnih i vojnih invalida, koji su teškog materijalnog stanja. Postoje i druga udruženja, vojna, boračka, nisu oni jedni drugima konkurencija. Oni su na zajedničkom zadatku, jer su zajedno ratovali. Sada se bore, da sećanja na sve one koji su dali svoje mlade živote da bi Srbija bila slobodna, večno žive. Evocirajući uspomene, svaki datum se zna, odavanje počasti palim drugovima je privilegija i čast, kao i odlikovanja koja su zaslužili. Kada članovi porodica primaju odlikovanja, svi su uspravljeni, i starine, za svoje sinove, sklanjaju štake, da ne bi sramotili mrtve sinove. Drhtavim glasom, ali sa ponosom se zahvaljuju, jer neko se setio, posle toliko godina, da je njegov sin, unuk, dao život i da nije zaboravljen. Kada unesrećenoj porodici daš smisao za život, kada vratiš ponos, kad čuju da su imali sina junaka, od njegovih drugova veterana PJP-a, onda je i bol manji, onda njegova smrt dobija viši cilj, ima smisao. Nije poginuo uzalud. Nisu ga zaboravili. On živi u srcima svih nas, postaje besmrtan. Rat kao najveće zlo, deli ljude, odvaja ih kao rešeto, gde samo odabrani idu da brane otadzbinu, a one druge, vetar odnese kao otpad, da se ne mešaju sa zrnom slobode.
Veliki doprinos za istoriju srpskog naroda dali su učesnici PJP-a, od generala, komandanata odreda, istaknutih pojedinaca, do ratnog doktora, pišući “Monografiju Posebnih jedinica policije”, koja je izašla 2023. Godine. To su činjenice živih svedoka, učesnika ratnih zbivanja na Kosovu i Metohiji, u borbi sa teroristima OVK, kao i o NATO bombardovanju. Svi su dali svoj doprinos iz svog ugla i pozicije koju su imali. To je autentično delo, svedok prošlog vremena, kada se Srbija branila, sa imenima svih poginulih i nestalih pripadnika PJP-a.
Svi pripadnici PJP-a koji su učestvovali u odbrani Kosova i Metohije i Srbije, ako žele da istina dopre do svakog građanina, deteta, u Srbiji, moraju dati svoj puni doprinos, da nam istoriju ne pišu oni koji nigde nisu bili, koji nisu osetili šta znači izgubiti najboljeg druga, šta znači rastanak sa porodicom i susret sa smrću.
Svako udruženje veterana ima statut, organizaciono telo, skupštinu delegata, članove, simpatizere, porodice, cilj je da bude što masovnije, jer tako sa svojim predstavnicima može da utiče preko ministra za boračka pitanja, državnog sekretara i na donošenje zakona koji će omogućiti da svakom učesniku dodeli status borca i sve što mu pripada.
Zašto se ćutalo sve ove godine? Zato što su u ratu svi isti. Borbe traju, živote odnose, navikneš se, jer smo svi jednaki. Nema zaštićenih, jer si na bojnom polju, samo sa različitim ulogama i sa neizvesnim sudbinama.
U miru si pojedinac, a svi smo prošli te posleratne godine, kada se čovek razočara u ljude, kada ratnike niko ne razume, kada invalidi rata doživljavaju poniženja. Bol i tuga porodica poginulih je podeljena samo sa ratnim drugovima, kada je obeležavanje smrti i izlazak na groblja. Zato je udruženje veterana PJP-a značajno, jer ono je glas svih pripadnika PJP-a i onih koji nisu članovi i onih koji su umrli, najčešće od malignih bolesti, zbog radioaktivnog uranijuma. Glas poginulih heroja, njihovih porodica.
Udruženje je savest Srbije, ono predlaže institucijama sve ono što je propušteno, do sada, da uđe u zakonske okvire, jer država ima obavezu, nju smo branili kao što se nismo dvoumili kada je trebalo ići gde se gine, tako i ona mora da ceni tu borbu, te žrtve, da ceni borce koji su doneli slobodu. Da bismo što više traga ostavili u ovom našem kratkom životu, potrebno bi bilo da svi oni koji su bili učesnici, a imaju potrebu da pišu, da se ne dvoume, već iz svoga ugla, neka bace svetlo, da se heroji bolje vide. “Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i
roditi”. Nemaju čega da se stide, nemaju razloga da se kaju, jer su bili pravi rodoljubi, branili su neodbranjivo, dokazali da su dostojni sinovi majke Srbije.
Ako to ne uradimo, o nama će pisati naši neprijatelji, laži, pisaće o zločinima koje su oni učinili, a pripisaće ih nama. Borcima je sve jasno, ali narodu nije i ko zna kada će biti. Dok se sve iskristališe, proći će mnogo vremena, a mi ga nemamo. Bar dok smo živi, moramo se boriti za istinu i slobodu srpskog naroda.
Sve dok čujemo zvona sa Kosova i Metohije, sa naših crkava i manastira, znaćemo da Srbi još postoje na svetoj Lazarevoj zemlji. Sve dok nas napadaju i mrze, znači da smo na pravom slobodarskom putu. Zato je jedinstvo potrebno u ovom teškom času za Srbiju. Udruženje veterana PJP-a, boračkih organizacija, budite i dalje uz srpski narod. Sve dok verujemo u pravdu i istinu, za nas će uvek biti nade.
Kada se svet iz ludila probudi, tada će shvatiti kakvu nepravdu su učinili srpskom narodu. Budimo dostojanstveni i u smrti i u životu. Ako sačuvamo ponos, slobodu nikada nećemo izgubiti.
Čuvajmo našu pravoslavnu veru, jer ako smo vernici, onda smo božiji ljudi, onda smo dostojni svojih predaka.
Svaka sila protutnji i ode, ostaviće pustoš i stradanje, zločincima predstoji kajanje. Ostaje nam nada, otkrovenje, ostaje nam vera i spasenje.
Vojnopolitička osmatračnica 
1 Comments