Ideja o naslovu ovog teksta, nastala je na svečanoj akademiji posvećenoj Posebnim jedinicama policije iz zapadne Srbije „U zaštiti otadžbine“ u pozorištu u Užicu, gde se održavala 27.5.2024. Da bi njihovim potomcima bilo jasno, da bi saznali pravu istinu, potrebno je da postave samo jedno prosto, ali teško pitanje: “Tata, gde si bio 1999. Godine za vreme NATO agresije, kada je Srbija napadnuta od najvećih svetskih sila?”
Biti vojni obveznik 1999. godine, a ne obući uniformu i odazvati se po pozivu kada je Srbija napadnuta od strane NATO alijanse je velika bruka i sramota za sve one koji su odbili da učestvuju u otadžbinskom ratu. Za sve dezertere, za sve izdajnike koji su se krili, išli na bolovanja, bežali u neprijateljske zemlje i čekali da se sve završi da bi mogli da se vrate i da zauzme počasno mesto kao oslobodioci. Udružili su se sa našim neprijateljima i postali bliski prijatelji. To su ljudi bez obraza, bez časti, bez srama i stida.
Heroje Posebnih jedinica policije i vojske, legendarne komandante su hapsili, predavali našim neprijateljima da im se sudi za zločine što su branili svoju zemlju Srbiju, Kosovo i Metohiju. Ideja o naslovu ovog teksta, nastala je na svečanoj akademiji posvećenoj Posebnim jedinicama policije iz zapadne Srbije „U zaštiti otadžbine“ u pozorištu u Užicu, gde se održavala 27.5.2024. Da bi njihovim potomcima bilo jasno, da bi saznali pravu istinu, potrebno je da postave samo jedno prosto, ali teško pitanje: “Tata, gde si bio 1999. Godine za vreme NATO agresije, kada je Srbija napadnuta od najvećih svetskih sila?” Da li će dezertere i izdajnike to pitanje od svojih potomaka pogoditi. Da li će dopreti do njihove svesti, da li će shvatiti šta znači biti izdajnik srpskog naroda? Kako će pogledati u oči svojim sinovima, unucima, da li će reći pravu istinu? Pošteno bi bilo da kažu: “Deco, vaš otac je bio kukavica, zbog svog bednog života pogazio sam vojničku zakletvu, pobegao sam, sklonio se, dok su drugi ginuli, bili ranjeni, ostali invalidi, ja nisam imao hrabrosti. Priznajem, pogrešio sam, to je bilo jače od mene, strah da ću izgubiti život me je paralisao, molim vas da mi oprostite, jer sam svojim dezerterstvom bacio ljagu na sve vas. Stid me je što će svi upirati prstom na moje potomke i govoriti ružne reči.
Srpski narod ne zaboravlja, istorija pamti i osuđuje. Život je prolazan, a sramota ostaje večno da vas prati. Šta god budete radili, koliko god bili uspešni u svom poslu, bićete deca izdajnika. Taj usud će nositi i vaša deca. Pokolenja će me proklinjati. Smrt će mi biti olakšanje, a vama život težak i surov. Moje ime niko od vas neće spominjati, jer će vas biti sramota. Brzo ću biti zaboravljen od vas, ali ne i od Srbije, od svete zemlje, Kosova i Metohije, jer izdajnici se pamte kroz vekove, žive u narodu kao otpadnici. Nikada neću zaslužiti carstvo nebesko”. Nažalost, nijedan dezerter ni izdajnik srpskog naroda neće priznati tu surovu istinu. Ti ljudi nemaju časti ni dostojanstva, njihov odgovor na pitanje: “Tata, gde si bio 1999. Godine kada je Srbija napadnuta?” Neće ni trepnuti, ali će reći: “Ja sam bio pametan, nisam bio lud da ginem za tamo neko Kosovo i Metohiju, za Srbiju, protiv tolike sile. Mene to nije interesovalo, jer kako biste vi sada ovako živeli u bogatstvu i uživali. Svi koji su se odazvali i išli da ratuju, vidite sad kako su prošli? Neka ih zovu herojima, oni su bili budale, ginuli, ostavljali svoje porodice da se muče. Mnogima se ni grob ne zna, i šta su dobili? Kada se rat završio, bili su niko i ništa. Godinama su morali da ćute da su učestvovali u ratnim borbama. Šta su branili, ni oni nisu znali, dok sam ja iskoristio demokratiju, obezbedio sve vas i postao uvažena ličnost. Došli su moji prijatelji, ja sam napredovao, a oni su isterani sa posla, bolje bi im bilo da su poginuli, da nas ne podsećaju koliko su glupi bili. Naterali smo te čuvene srpske ratnike PJP-a i vojske da ćute i da rade. Mi pametni smo im postali nadređeni. Oni koji su progovorili i bunili se, sklonili smo ih kao primer drugima, da ako misle da im porodice ekonomski prežive, moraju biti manji od makovog zrna. Traže svoja prava, posle više od dvadeset pet godina. Status borca su dobili na papiru, a legitimaciju imaju da čekaju dok svi ne pomru. Kakve su privilegije dobili od države. Nikakve i nikada neće. Stalno su u proceduri, traže pravdu, organizuju se sami, idu po gradovima, veličaju svoju borbu, koga to interesuje? Ništa nisu dobili ni zaradili. Ratni vojni invalidi čekaju u redovima kao i svi drugi ljudi bez para, da bi se lečili. Zato i umiru, jer uvek zakasne, nema mesta za njih, pa gde im je sada Srbija zbog koje su ratovali i koju su branili? Neka ih leči njihova sloboda. Država ima preča posla, a ne da rešava probleme veterana PJP-a i vojske. Neka čekaju da dobiju boračku legitimaciju i neka se nadaju da njihove žrtve neće biti uzaludne. Obijaće pragove, svi će ih saslušati, dobijaće obećanja da će se sve promeniti, ali moraju biti strpljivi, mora sve da prođe kroz skupštinsku proceduru. Žive u nadi i umiru sa njom.
Dosta su uporni, osnovali su Udruženje veterana Posebnih jedinica policije, odaju počasti i pomen poginulima, organizuju izložbe po svim gradovima, na sve moguće načine pokušavaju da dopru do svesti mladih, sa porukom da je časnije poginuti za odbranu otadžbine nego živeti sramno u bogatstvu, jer život je jedan i neponovljiv”.
To su odgovori dezertera i izdajnika svojim potomcima, sa argumentima, sa punim ustima gorčine i nipodaštavanja prema svim borcima koji su bili pripadnici oslobodilačkog rata, koji su svojom krvlju pisali istoriju. Ponosan sam što sam kao ratni doktor bio sa takvim herojima Posebnih jedinica policije. Neka smo bili i „ludi“ i „glupi“, ali smo bili ponosni, pravi rodoljubi, koji svojim potomcima ne ostavljamo bogatstva, već čast i dostojanstvo. Srbija, Kosovo i Metohija su naše svetinje, pamtiće nas pokolenja i posle mnogo godina, nećemo biti zaboravljeni. Živećemo kroz naše sinove, unuke, jer smo im preneli plamen slobode koji će večno da gori.
Veterani PJP-a nikada neće odustati, posle toliko godina i dalje imaju ista uverenja, sve što su prošli u ratu i u miru, mnogi bi poklekli, predali se i pustili da ih život nosi, ali ne i oni. Postali su još čvršći, nepokolebljivi, imaju slobodarsku misiju koju će ispuniti dok su živi. Ona će biti nastavljena i posle njih, jer uvek je bilo više rodoljuba nego dezertera i izdajnika.
Probudiće se Srbija, prigrliće svoje prave sinove, a javno osuditi i raskrinkati sve one koji su je izdali. Kad duhovno bogatstvo pobedi materijalno, kad dezerteri skinu maske sa svojih lica, koja su godinama krili, kad počnu opet bežati i skrivati se, tada će istina pobediti i javno suditi. Do tada, veterani Posebnih jedinica policije, organizovani u Udruženje, kao i sve boračke organizacije, neće stati, neće se uplašiti, nego će se hrabro boriti za svoje počasno mesto koje im pripada. Oni su bili i ostali najbolji sinovi majke Srbije. Može i svet da nestane, ali njihova junačka dela, njihove žrtve nikada neće. Duboko su uklesana u sećanja napaćene zemlje. Pamtiće nas prijatelji, a još više neprijatelji. Plašiće se srpskog borca, iako negiraju istoriju, ali takve junake ne zaboravljaju.
Imaju najsavremenije tehnologije, dronove kamikaze, imaju nuklearno oružje, ali nemaju junačko srce. Oni brane „demokratiju“ u tuđim zemljama. Osvajaju, uništavaju, za novac plaćenici, ubice dece i civila, jer njima se ne gine, oni žele da prežive. Psi rata, ostavljaju po tuđim zemljama svoje kosti. Srpski borci Posebnih jedinica policije i vojske brane slobodu, ali na svojoj zemlji, gde god da poginu, biće heroji, jer svejedno je gde su sahranjeni, ako su život dali za slobodu svoga naroda, za svoju zemlju.
Do sada kroz istoriju, sve je počinjalo od Srbije i tu se završavalo. Mnogi su zaboravili, ali će jednog dana shvatiti. Možda će za svet biti kasno, ali za srpski narod neće. Biće to veliko pročišćenje, gde će ostati samo slobodarski narodi.
Srbijo, probudi se, pogledaj oko sebe, dosta si spavala, učini nešto više za Posebne jedinice policije i borce, pomozi im, kao što su oni tebi, kada su te svi zaboravili i ostavili, da te unište svetske orlušine. Svoje živote su ti dali, jer su jedino to imali. Oni ne traže milostinju, oni su ponosni, ali nisu oni država, nemaju moć koju ti imaš. Budi dostojna svojih junaka, budi zemlja heroja, ne stidi ih se. Pruži im ruku, izvuci ih iz zaborava, neka ih sunce osvetli, neka ih svi vide, neka narod zna, neka ih prepozna. Nije Udruženje veterana Posebnih jedinica policije organizacija koja se bori samo za svoje interese, ona se bori za prave vrednosti koje moraš prepoznati. Kako će srpski narod, novi naraštaji, promeniti svest i način razmišljanja, ako nema saznanje, ko su ti ljudi, zbog čega su se borili, za šta su svoje živote dali? Kako invalidi otadžbinskog rata žive, zašto nemaju prednost u lečenju, zašto zakoni o njihovim privilegijama toliko kasne? Zbog čega se čeka? Ko donosi odluke, ko ih usporava? Svi mi učesnici pripadnici PJP-a, bez obzira na uloge i zadatke koje smo imali, ostvareni smo ljudi, jer smo se borili za slobodu, za odbranu otadžbine. Mi to znamo, znaju i dezerteri, znaju i izdajnici, ali po čemu se razlikujemo od njih? Oni su svoju ulogu dobro odigrali, debelo je unovčili, nisu kažnjeni, već nagrađeni, postali značajne ličnosti. Šta su dobili borci PJP-a i vojske? U zadnjih nekoliko godina, nešto se pokrenulo, pomerilo sa mrtve tačke, ali to nije dovoljno. Potrebno je imati samo malo dobre volje. Malo je informacija koje dopiru do javnosti, da se o takvim ljudima više sazna. Sve ostaje u Udruženju veterana PJP-a, kao da smo izolovani na pustom ostrvu. Mi sve to znamo, ali potrebno je podići na viši, državni nivo, da oni koji odlučuju jednom to i pokažu, da preporuke i predlozi uđu u zakon i važe za svakoga. Rodoljublje ne može da čeka, svaki trenutak je dragocen. Sile zla su moćne, one ne gube vreme, one rade dok mi razmišljamo i skupljamo donacije od prijatelja, od simpatizera Posebnih jedinica policije, da bi se održala manifestacija sećanja palih heroja, izložba njihovih fotografija, po svim gradovima, na visokom nivou, kakav i zaslužuju. Pomaže i učestvuje i ministarstvo za boračka pitanja, kao i državni sekretari, koji su uvek prisutni na tim manifestacijama i daju na značaju, koliko su one važne, ali da bi se sve to organizovalo, najviše zavisi od pojedinaca, od njihovog ugleda, od njihovog imena.
Svi veterani Posebnih jedinica policije i boračkih organizacija žive za taj dan kada će Srbija, kao ozbiljna država, preuzeti na sebe da bude organizator i promoter svih manifestacija sećanja, koja se odnose na borce, veterane, na poginule heroje koji su branili otadžbinu, Kosovo i Metohiju.
Nadamo se da će se tada videti koja je razlika između rodoljuba i dezertera?
Sve do tada, veterani PJP-a se bore istinom i humanitarnim radom, pomažući porodicama palih drugova, skupljajući pomoć za lečenje obolelim i ranjenim pripadnicima, deleći odlikovanja i spomenice onima koji su zaslužili, dok Srbija za koju smo se borili ne preuzme tu ulogu i bar na neki način, oda priznanje živim i mrtvim herojima Posebnih jedinica policije i vojske.
Vojnopolitička osmatračnica 