Dr Dragan Pavlović
Istorija pamti kroz vekove kako su prolazili oni koji su se izdvajali kao pojedinci, u veri, koji su drugačije pričali od svih ostalih.
Oni su imali svoja uverenja kojih su se slepo držali, a znali su kakav kraj će im biti. Nisu to bili fanatici, već slobodni ljudi koji su za veru ginuli, gubili živote, a mogli su da se pokaju, da pljunu i zgaze krst i da im bude oprošteno.
Oni su kamenovani od svih, čak i od onih koji su isto tako mislili, ali ih je ponela masa, čopor, koji je imao svoje zakone, da svako uzme kamen u ruke i da ga gađa osuđenog na smrt dok ga ne ubiju.
Svi su gađali, retko ko je promašio ili se predomislio. Svaki udarac je pogađao, kidao delove tela, dok je teturao, krv je šikljala iz otvorenih rana, nije se čuo ni jauk, ni krik, samo su usne izgovarale tihu molitvu koju niko nije razumeo.
Kraj je bio u samrtničkom ropcu, sa otvorenim očima prema nebu, tražeći spas svojoj duši. Onaj ko veruje, taj može da izdrži smrtno kamenovanje. Inkvizicija je bila nemilosrdna.
Spaljivali su žive ljude, na lomači, koji su pre toga bili velike vojskovođe, ali su doživeli preobražaj koji je bio jači i od smrti.
Svi su žrtvovani, ubijani na najsvirepiji način, da bi posle mnogo godina postajali sveci koji su se slavili. Što su veću golgotu prošli, postajali su mnogo značajniji.
Narodi su ih zapamtili i dali im počasno mesto u svojim kućama, na zidovima, na ikonama, u crkvama, manastirima. Bili su zapamćeni i njihova žrtva ih je izdigla iznad zemaljskog života u nebesko carstvo.
Tadašnji čudaci i neprijatelji, a sadašnji mučenici i sveci kojima se molimo za spas, za porodicu. Slavimo ih i onaj krst koji nisu pogazili, nosimo kao amajliju, ljubimo ga i molimo se za sve naše ovozemaljske grehe koje smo namerno ili slučajno učinili, a nismo bili svesni da smo grešili.
Svaki čovek u svom životu je grešan i zbog činjenja ali i zbog nečinjenja. Neko je svestan toga, a neko nije i nikada neće biti.
Čak i grešne misli, onaj koji veruje i Bogu se moli, tražiće oproštaj iako ništa nije učinio loše.
Ako si svestan, što je dobro, a šta je loše, neće ti biti teško da shvatiš sve ovo, da shvatiš put i ideju mučenika koji su delima, svojim životima, zadužili čovečanstvo.
Neki narodi su ih prihvatili kao svoje svece i daju im najveći značaj kada se porodice i prijatelji okupe na slavu, kao najznačajniji praznik u godini.
Pripreme traju danima, za samo taj jedan dan. Mnogi i ne znaju kojeg sveca slave, ali ih crkva stalno podseća, da buduće generacije shvate koliki je značaj za srpski narod taj praznik.
Sve se ostavlja, niko ne radi, jedini dan kada se svi okupljaju i kada će se videti uz upaljenu sveću žito i kandilo.
Svoju slavu nosimo sa sobom, kao i ikone, gde god živeli, u izbeglištvu, u rasejanju, ne ostavljamo je nikome, ona je samo naša, ona je naš identitet, čuvamo je kao svoje dete.
Poreklo srpskih porodica može da se odredi gde su im preci živeli, iako ne znaju svoje porodično stablo.
Zašto je srpski narod toliko poseban, da se razlikuje od drugih naroda? Zašto smo stalno napadani i retko ko nas je razumeo?
Mi smo pravoslavci koji drže do tradicije, nešto nas nosi, daje nam snagu i kada nam je najteže. Postoje i drugi narodi koji su iste pravoslavne vere, ali nas ne razumeju ili ne žele, jer moć je u čoporu, prilagođavaju se i opstaju, menjaju veru, dobijaju druge svece, a svoje zaboravljaju, kriju ih i od sebe samih.
Znaju ko su i šta su bili, koje poreklo su imali, ali i pored svega, nisu se vratili, nisu se pokajali, već su postali toliko odstrašćeni da smo im postali veći neprijatelji od drugih. Za nas je sloboda pitanje života i smrti. To nam je urođeno, to nam je u genima.
Kroz vekove se prenosila, kroz epske pesme se negovala i veličala. Kada smo porobljeni bili, nismo je zaboravili.
Čuvali smo je i uvek ginuli, svojim životima prinosili žrtve, jer smo verovali da čovek bez slobode, bez svoje vere, prestaje da postoji kao ljudsko biće.
Ako se odrekneš sebe, odrekao si se svoga naroda, postaješ neko drugi, postaješ zlo koje mrzi, koje se stidi svojih postupaka, monstrum koji ne misli dobro ni sebi, ni svome nekadašnjem narodu.
Otuđeni, a neprihvaćeni, moraju se dokazivati, svojim nedelima, ubijati svoje svece, da bi ih primili u čopor gladnih vukova, željni osvete i srpske krvi.
Svoje se meso ne jede, ali se kolje, seče, kida, baca, ubija. Mrze nas, zato što nismo isti, što se razlikujemo, zato što smo ljudi.
Kada su nas drugi voleli i hvalili? Samo kada smo im trebali, kada smo svoje živote davali za njihove sebične interese.
Posle svega su nas zaboravili, jer mi smo “varvarski narod, primitivci, nepismeni, nismo dostojni ni da postojimo, potrebno nas je uništiti”.
Smetamo svetu, njihovom poretku, smetamo civilizaciji, prosperitetu, smetamo njihovoj moći.
Drugi narodi, mnogo veći od nas, strahuju, prilaze velikim silama kao privesci, zaklinjući se na vernost.
Učestvuju u zločinima, misle tuđom glavom. Da li su srećni zbog toga? Da li žive bolje?
Nema tu sreće kada si ubijen u pojam, kada si pod štitom moćnih sila, ti si njihov rob, vazal, najamnik, ti si topovsko meso, gineš za druge, gubiš svoju zemlju, a nisi svestan toga. Boriš se, a ne znaš za koga. Propada i nestaje narod, a misli da tako treba.
Skoro pet vekova, srpski narod je bio pod okupacijom Turaka, pa ipak je opstao, nije podlegao boljem životu, privilegijama koje su drugi imali.
Živeo je teško, robovao i o slobodi sanjao. Zato kada je trebalo da se zbaci jaram ropstva u Balkanskim ratovima, bio je najbolji.
To istorija ne zaboravlja, već zapisuje. Nijedan rat nije mogao da prođe bez nas. Uvek smo bili predodređeni da budemo uzrok i povod za naše uništenje.
Iz svakog rata izlazili smo kao pobednici, jer smo se samo branili, nikada nismo vodili osvajačke ratove.
Bili smo na svojoj zemlji, branili kućni prag, tu ginuli, jer su nam grobovi bili blizu, nismo želeli da nas sahrane u druga nepoznata groblja čija imena ne znamo ni da izgovorimo.
Posle svakog rata, muškarci su bili desetkovani, žene su sa jednim volom i konjem orali njive, sa malom decom sejali žito.
Nisu imale vremena ni da ožale svoje muževe, sinove. Borile su se za opstanak onih koji su ostali.
Nisu im pričale bajke, već istinu, da znaju, da kada odrastu budu spremni da brane zemlju Srbiju, da čuvaju slobodu, da sećanja prenose svojoj deci.
Da li je srpski narod tragičan, da li nas prati kletva nečim izazvana, a da toga nismo svesni? Kome smo se toliko zamerili da je većina naroda protiv nas?
Zamerili smo se novom svetskom poretku koji ne priznaje slobodu, već poslušnost, saučesništvo u zločinu.
Oni žele našu zemlju da osvoje, da se ne zove Srbija, već njihova baza, kolonija koja će biti pregažena ako se bude bunila.
Znali su dobro da su moćniji, da imaju bolje naoružanje, da su šesto puta superiorniji, da nemamo nikakvu šansu da preživimo kao narod.
Zato je Srbija na svojoj teritoriji počela sukob sa teroristima OVK na Kosovu i Metohiji. To je bio iznuđen okršaj, unapred pripremljen, isceniran do najsitnijih detalja.
Bili su sigurni da PJP i vojska moraju biti uništeni, a da oni neće uprljati ruke.
Na njihovu žalost, kao i uvek, bili su iznenađeni jer smo se borili na svojoj zemlji. Nismo imali šta da izgubimo, osim života, a sveta zemlja je mnogo vrednija, ona nema cenu.
Za nju se vredi žrtvovati, za nju vredi poginuti. Ta sloboda koju smo doneli srpskom i albanskom narodu koji su još uvek verovali u svoju zemlju Srbiju, skupo nas je koštala.
Kao naše svece, koje su svi kamenovali, ubijali, jer su drugačije mislili, tako su i nas moćne sile NATO alijanse bombardovale, ali ne kamenjem, već pravim bombama. Nisu ubijale pojedinačno već ceo srpski narod. Bili smo svi krivi, bez izuzetka i PJP i vojska, ali i deca i žene. Mete nisu birane, jer srpski narod mora da nestane. Mora im se ubiti ponos, prekinuti slavna istorija, mora im se oteti sloboda, jer šta će im. Oni su jači, oni su nepobedivi, oni su inkvizicija, spaliće nas na lomači, gorećemo dok ne čuju kako kukamo i molimo. Potrebno je da se zatre srpsko seme, da se ubije pravoslavlje, da nam se unište sveci i slava.
Leteli su “moćni Bogovi zapada”, dan i noć 78 dana. Nikada više ubica nije bilo nad nebom Srbije. Bacali su nam darove sa velikih visina. Nije to bila humanitarna pomoć, već smrt jednog slobodarskog naroda.
Toliko su nas gađali da su mislili da niko nije ostao živ. Zaboravili su da kad imaš samo jedan život i sa njim možeš da radiš šta hoćeš, smrti se ne plašiš. Čuvaš ga i jedino daješ za slobodu i odbranu svoje otadžbine. To već nisu mogli da shvate ni da razumeju.
Ne uklapa se u njihova razmišljanja, jer mi smo dva različita sveta. Srpski narod ne možeš uništiti nikakvim oružjem. Posebne jedinice policije i vojske, što ih više napadaš, stvaraš sve više heroja, koji će jednog dana, kad prođu vekovi, možda biti slavljeni kao sveci, ali sigurno neće biti zaboravljeni. Pamtiće ih pokolenja.
Istoriju mi pišemo, preživeli pripadnici PJP-a i vojske. To sada niko ne vidi, jer su slova izbrisana, ali kada svi oni koji su nas bombardovali, kada njihova moć oslabi, videće čak iz vasione zlatna slova krvlju napisana.
Sloboda za Srbiju, Kosovo i Metohiju. NATO agresija je morala da bude, kao poruka drugim narodima, da se predaju, jer ih sudbina još gora čeka. Okupirali su Kosovo i Metohiju, ali nisu Srbiju.
Sve su pokušali, ali srpski narod je neuništiv. PJP i vojska su iz rata izašli kao pobednici. Da su poštovali Kumanovski sporazum, koje su sile NATO alijanse potpisale i garantovale, Kosovo i Metohija ne bi bila okupirana, već i dalje slobodna. Verujući srpski narod, poverovao je nevernicima. Poverovao je svojim neprijateljima.
To nas je skupo koštalo. Oteli su nam Kosovo i Metohiju, zarobili naš narod, proterali i pobili koliko su mogli. Imali su odrešene ruke, radili šta su hteli. Njihovi zločini, zajedno sa teroristima OVK, nisu zabeleženi do sada u istoriji. Oni su oličenje zla, pioniri osvete, đavoli iz pakla.
Oni su nešto što majka ne rađa, veštačka tvorevina, napravljena bez emocija, željna samo srpske krvi i osvete. Svete se za svoje poraze, za svoje neuspehe, za bežanje preko planina, za strahove koje su preživeli od PJP-a i vojske.
Plaše se i dalje, strepe, jer znaju kakvi su naši borci. Ako nas nisu vojnički pobedili, nisu čizmom osvojili Srbiju, postavili svoje baze, gazili našu decu oklopnim vozilima i tenkovima.
Nisu nam platili ratnu odštetu, jer napasti suverenu zemlju u to vreme pre dvadeset pet godina je bio presedan u istoriji. Okrenuli su točak istorije unazad, vratili ga u srednji vek. Ništa se nije promenilo, samo što je oružje smrtonosnije i što su razaranja veća, a ljudi postali gori. Probudili su zločince u sebi koji su bili pritajeni, samo su čekali pravo vreme da pokažu svoje lice.
Kad maske padnu, kad razrušiš gradove Srbije, kad ostaviš pustoš, a ne osećaš se krivim, već ponosnim što si sa visina ubijao nedužne ljude, žene, decu i na kraju ih okriviš da su zločinci, da su zaslužili da dobiju rezoluciju genocidnog naroda, onda je kraj čovečanstva. Sve ono što su oni, najveći zločinci današnjice, projektuju sebe i optužuju nedužni srpski narod koji je samo branio svoju zemlju, branio slobodu, Kosovo i Metohiju.
Ne ostavljaju nas na miru, jer nismo ničiji, već samo svoji. Srbija priča sa neprijateljima, priča i sa prijateljima, dokazujući kakav smo mi narod. Miroljubiv, ne želi nikom zlo, samo želi mir, jer svima je dosta rata.
Svoje žrtve ne zaboravljamo, pamtimo svaku smrt heroja PJP-a i vojnika, datume njihovog stradanja, njihove slike, njihove porodice koje tuguju, a na manifestacijama obeležavanja, stoje ponosno njihovi sinovi, supruge.
Suze i ponos stapaju se u jedno, u grč, trude se da im glas ne drhti kad pričaju, kad odaju počast. Zato postoji udruženje veterana PJP-a i boračke organizacije, koje beleže i prave izložbe, koje podsećaju, dopiru do svesti srpskog naroda da ratnici nikada ne umiru, sve dok se spominju. Pamtimo svakog borca, svaku žrtvu, kao što pamtimo naše svece iz davnih prošlih vremena, koje slavimo i kojima se molimo. Srbija je nečista savest velikih sila, ona je žrtva novog svetskog poretka.
Neprijatelj te mrzi, a u isto vreme ti se divi. U svim ratovima, učestvuju svi zajedno, a mi se branimo uvek sami.
Gde je tu viteštvo? Gde je čojstvo i junaštvo? Samo u Srbiji još postoji, gde i pored svih zločina i nepravdi koje je doživela, uspela je da se uzdigne i da čista obraza pogleda svakog u oči. Pogleda svoje neprijatelje smelo, jer nema čega da se stidi. Može samo da se ponosi svojim herojima PJP-a i vojskom, koja je uspela da se odbrani a da se ne preda, da sačuva svoju slobodu, da je prenosi svojim potomcima.
Ako su gradove rušili, ako su ubijali, a za sve te zločine nisu odgovarali. Jedino što nisu mogli ubiti je duh slobode koji i dalje živi, dok postoji srpski narod. Srpski narod žali svoje neprijatelje, jer su prestali da budu ljudi, pretvorili su se u krvoločne zveri.
Planeta je uništena, jer zveri ne odustaju, izgubili su razum, traže uništenje, žele tuđu krv. Kako razgovarati sa takvim životinjama kada su davno izašli iz svojih kaveza?
Napadaju svakog, čak i svoje, ako im se ne pridruže, jer vođe čopora žele da ih bude što više. Nestali su i ogromni dinosaurusi kada je viša sila uništila njihovu moć.
Samo su ostali kosturi, sačuvani u ledu i u nekim iskopinama koji svedoče da su zaista i postojali.
Nije čovečanstvo uništeno, ima još snage da zaustavi i te male krvoločne zveri koje su jedino jake kada su u čoporu. Sve što ima početak ima i svoj kraj. Možda je to surovo, ali zakon prirode je mnogo stariji i jači od pojedinaca i udruženih zlikovaca.
Besmrtni heroji PJP-a i vojnici ostaće večno da žive u srcima srpskoga naroda, jer su uspeli da svojom hrabrošću i žrtvama odbrane slobodu svoje otadžbine Srbije, a nadam se jednoga dana i Kosova i Metohije. Sada nije samo Srbija ponovo na udaru, već i ceo srpski narod gde god živi. Potrebno ga je ponovo osuditi, stigmatizovati, da istorija koju zločinačke sile napišu uđe u udžbenike i da se čita u svim zemljama. Sve ono što mislimo da je nemoguće, na kraju se ispostavi da je moguće. Mogu da pišu šta god hoće, jer oni su sila, oni prave svet po svojoj meri. Srpskom narodu, takvi krojači neće uzeti meru. Mi znamo ko smo i šta smo. Znaju i drugi manji narodi, koji nisu izgubili nadu kao ni mi.
Srpskom narodu je najvažnija istina, a pravda će stići kad tad. Možda je veterani PJP-a i vojske neće dočekati, ali će sigurno njihovi potomci. Kad točak istorije promeni svoj smer iz srednjeg veka i vrati se u mnogo svetliju budućnost, gde će mnogi zločinci ostati tamo gde su i otišli, u prošlost.
Tada će se vratiti i zaživeti međunarodno pravo i suverenitet kao i sloboda svakog naroda, ma koliko bio mali. Shvatiće i narodi tih zemalja šta su radili, u kakvom savezu su bili, šta su dobili, a šta izgubili.
Srpski narod, ako bude ujedinjen, bez obzira gde živeo, Srbija će opstati i svoju pravu istoriju ispisati. Tada će se mnoge zemlje stideti jer će njihovi zločini crnim slovima biti uklesani, da zub vremena neće moći nikada da ih izbriše.
Neka prođu i vekovi, neka bude i smak sveta, Srbija će svoju šansu uvek spremna da dočeka.
Vojnopolitička osmatračnica 