AUTOR: Andrej Mlakar
Od kada je siroti američki obaveštajac kako se navelo fasovao „havanski sindrom“ i ekspresno napustio Beograd, a priča, što je interesantno skoro i nije kod dežurnih komentatora u raznim vojnim ili paravojnim grupama vaskolikog Fejsbuka i Telegrama prošla zapaženo, postavlja se pitanje da li „Havanskog sindroma uopšte i ima“.
E, sad čuli smo razna objašnjenja na tu temu, pa i da zapravo to i ne postoji da je to izmišljotina, pa onda da postoji, pa da je to plod teorija zavera, pa čak i da je u pitanju psihogeno stanje. Prave definicije i dalje nema, šta je „havanski sindorm“, ko se time bavi i ko sluđuje agente CIA po svetu. Jesu to Rusi? Neki tvde da jesu, Da li su Kinezi? mišljenja su polovična ili to Amerikanci rade sami sebi?!
Priča o „Havanskom sindromu“ i nije toliko stara baš. Bilo je nekih nagoveštaja kroz „Moskovski signal“ tamo sredinom 1970-tih godina, da je KGB u tajnom gradu Puščino kod Moskve prtljao sa onim što se u vojnoj terminologiji zove „Neubojito oružje“.
Prvo treba krenuti od same definicije neuobojitog oružja. Amerikanci ga definišu kao NLW non lethal weapons. To je zapravo oružje čija namena nije da ubije, nego da osoposbi. Uglavnom postoji podela na pet kategorija: protivsenzorska neubojita oružja, protivmobilna neubojita oružja, protivelektornska neuobjita oružja, protivinfrastrukturna neubojita oružja i protivlična neubojita oružja. Prema načinu upotrebe dele se na dve grupe:
Oružja koja deluju na daljinu. U tu grupu spadaju laseri i zvučni zidovi. Druga grupa deluje na blizinu i za ljude je ptetna. Tu spadaju protivmobilna neubojita oružja koja su sastavljena iz super kiselina i superbaza i različitih hemijskih sprejova.. Neko bi rekao UF, i postavio pitanje, a gde se svrstava to što se zove „havanski sindrom“. Čestiti oficiri bi rekli da u ona oružja koja izluđuju, izazivaju nevoljne rekacije kako ljudi, tako i životinja, utiču na volju i na rasuđivanje ili stvaraju apsolutni haos u organizovanom, ali i u svakom drugom društvu.
Prema načinu delovanja tu spadaju sredstva sa umerenim emitovanjem energije (svetlost, elektromagnetni impuls, zvuk, mikortalasi, laseri itd. Ono što se predstavlja kao „havanski sindorm“ moglo bi se podvesti pod visokonaponske mikrotalase koji imaju sposobnost da prodru u objekat, bila da je stambena zgrada, zgrada ambasade, kuća, zidana ili montažna. Osim što omogućava izazivanje kratkog spoja ili visoki napon u snezorima, kojim je neka zgrada opasana.
Tu spada i infrazvuk, to je veoma snažan zvuk niske frekvencije koja obuhvata područje talasne dužine 0,5 do 4 metra. Dejstvuje na osnovu određenih fizičkih zakonitosti. Na primer kako je određeni obejakt izložen udaru čija je dužina talasa slična ili jednaka njegovoj veličini, dolazi do pojave koja je u fizici poznata kao rezonancija. Ukoliko je njena amplituda dovoljno velika, dolazi do rušenja napadnutog objekta ili do njegovog oštećenja. Što se tiče čoveka frekvencija od 1 GHz dovodi do snažnog promećaja u radu unutrašnjih organa, što se manifestuje kroz nesvesticu, malaksalost, povraćanje, dezorjentaciju, gubljenje ravnoteže i osećaja prostora, pa čak i smrt. U slučaju „Havanskog sindroma“ nije zabeležen za sad ni jedan smrtni slučaj.
O tome što se danas naziva „Havanski sindrom“, pisao je i bračni par Alvin i Hajdi Tofler. Futurolozi i to daleke 1993. u svojoj knjizi „Rat i antirat“. I oni to podvode pod kategoriju nesmrtonosnog oružja.
„Može se zamisliti, na primer, napad na zapadne ambasade od strane razbesnele gomile islamskih ekstremista, recimo u Katrumu, glavnom gradu Sudana. Svetina pljačka brojne ambasade, ali , začudo, uprkos povicima „Smrt Americi“, sama američka ambasada je netaknuta i nema američkih talaca. Kako se izgrednici primiču dvorišnom zidu američke ambasade, njihove vođe padaju na zemlju povraćajući i prazneći creva. Stotine demonstranata se previja i izgleda dezorjentisano. Niko ne dolazi zidu bliže od polovine susednog gradskog bloka. Pošto raste broj demonstranata onemogućenih mučninom i dijarejom, neki viču da ih to Alah kažnjava…..Zna se međutim, da je savremeni infrazvučni generator namenjen kontroli gomile bio testiran od strane Francuske i drugih zemalja.
Uređaj emituje zvučne talase vrlo niske frekvencije koji se mogu podesiti da izazovu dezorjentaciju, mučninu i gubitak kontrole creva. Utvrđeno je da su efekti privremeni, završavaju se kada se generator isključi. Nisu poznate trajne posledice“, piše bračni par futurlogoa Alvin i Hajdi Tofler. Toflerovi su još te 1993. predvideli da bi slični zaštitni uređaji mogli biti ugrađeni u fizičku strukturu ambasade, pretvarajući celu građevinu u neku vrstu transformera snage koji se može podestiti da stvori odbrmabeni elektornski štit, kada je to potrebno….Upravo ovaj bračni par navodi da će ovo biti oružje budućnosti, odnosno ono što oni zovu fenomenom Trećeg talasa.
Neki smatraju da ne mora biti to samo zvuk, Može postojati delovanje uz pomoć svetlosti blicanje sa crvenom i plavom svetlosti sa sličnom frekvencijom kao moždani talasi što kod ljudi može da prouzrokuje vrtoglavicu, mučninu, dezorjentaciju. A kod osetljivih može da poruzrokuje i epileptični napad.
Daleke 1999 slovenačka Revija obramba je pisala da su SAD razvijale protivlično oružje koje deluje na principu zvuka veoma niske frekvencije, koji kod ljudi može da prouzrokouje dezorjentaciju, mučninu i povraćanje. Ti efekti mogu se ostvariti priomenom „zvučnog topa“, koji inače tad nije bio u aktivnoj upotrebi, da li je kasnije ušao nije poznato. Tad se pričalo da koristi ogromnu količinu energije, ali je njegov domet kratak, a zvučni talasi se brzo rasprše po prostoru ili okolini.
Moskovski signal
Havana sindrom nije nov, to je preteča „Mokovskog signala“, iz 70-tih, Amerikanci su uočili delovanja mikrotalasa u svojoj ambasadi u Moskvi, upravo tad su se žalili Henriju Kisindžeru. 2016. godine se pojavio Havanski sindrom kada je 26 službenika ambasade SAD u Havani žalili na različite simptome. Havanski sindrom se pojavio i u Beču, tamo je veliki obaveštajni centar, kao i u Vijetnamu, čak su istraživali taj fenomen u Beloj kući. Ne treba zaboraviti da od 2014. obaveštajci SAD su pod strašnim pritiskom, pre svega zbog Rusa, ali nejasno je kako je npr u Havani obolelo čak 26 službenika u Havani. Nejasno je da li je u Beogradu neko delovao na obaveštajca. Amerikanci su od 2001. znatno promenili svoju vojnu doktrinu, sad je informacjia ključ dobijanja pobede u mrežno centričnom ratu. Suština je prekid informacija. Postoji i neokortikalni rat, to se kod nas pričalo kao o psihotronskom oružju, ali su Amerikanci u Zalivskom ratu su ljude doktrinom „šokiraj i zaplaši“, praktično paralisali.
Zaključak
Pre 22 godine vojska je neubojita oružja više gledala na neku avangardu i podršku policijskim zadacima. Borbena primena se nije ni pomišljala. Jedino je sigurno ipak da su sa napretkom tehnologije pomereni i koraci u ovom oružju. Ostaje samo pitanje ko „Havanskim sindoromom“ napada američke diplomate. Da li su to Rusi, Kinezi ili pak Amerikanci izgleda da nećemo skoro saznati, kao i da li postoji neko neubojito oružje koje stvara haos među diplomatama i obaveštajcima.
Vojnopolitička osmatračnica 