ANDREJ MLAKAR
Sovjetski Savez od prvog lansiranja satelita 4.oktobra 1957 i prvog leta čoveka 12.aprila 1961 posvetili su značajnu pažnju u korišćenju svemira za vojne svrhe. Po tumačenju sovjetskih stratega kosmos više ne bi služio samo za postavljanje, kretanje sredstava za razne vidove, obezbeđenje i podrške mirnodobske upotrebe vojne sile i eventualnih ratnih dejstava na Zemlji ( osmatranje, uzbunjivanje, veza, navigacija, navođenje, meteorologija) već bi se pretvarao u novo poprište direktnih sudara dve supersile.
Sovjetski svemiriski program za vojne svrhe počeo je sa konstruisanjem „Kozmoplana“ svemirskog plovila koje bi u vasioni presretalo i uništavalo Sovjetima neprijateljske satelite. Plovilo je konstruisao u OKB-52 pod vođstvom VP V. Čelomeja i na inicijativu legendarnog konstruktora S. Koroljeva koji je za noseću raketu izabrao tada najmoćniju sovjetsku raketu MBR R-7, stanica je podatke dobijala od sistema protivbalističke zaštite kako sa zemlje tako i sa svemira. Konstruktor novog likvidatora satelita (1962) je bio OKB -155 legendarni konstruktor A. Mikojan, sistem je dobio naziv „Svemirski zaštitni sistem“ (SZS). Kompleksnog zadatka uhvatio se Istraživački biro Kometa po nadzorom A.Savina, a veliki deo je bio razvijen u razvojnom odeljenju OKB Centralne mašinske fabrike pod vođstvom VP Čelomeja.
Sistem sovjetske svemirske odbrane uključivao: komandno i obaveštajno mesto u blizini Moskve, posebno lansirno mesto na Bajkonuru ( Tura-Tam), transportnu raketu i presretački satelit za uništavanje raketa familije Poljot.
U Sovjetskom Savezu se protivsatelitska dejstva razvijaju još od 1963. godine.
Satelit Poljot-1 je bio prvi sa kojim je izvršen ekepriment delovanja sistema uništavanja veštačkih satelita, a čija žrtva je bila odsluženii meteorološki sateliti. Sa američke strane registrovano je sedam eksperimenata od 1968. do 1971., a zatim još 11 posle 1976.
Dana 12.aprila 1964 pod vođstvom Čelomeja poslan je u orbitu satelit Poljot-2, dve tone težak, koga su činili cilnindrični pogonski deo (manevarski deo satelits), instrumentalni deo, borbeni deo sa fragemntacijskim bojnim glavama na dugim uskim raketnim telima sa pogonskim motorima, da prilikom starta ne oštete satelit.
Seriju Poljet u svemir su lanisrali najpre sa dvostepenom raketom R-7A ( 8A92) koju je konstruisao Koroljev. Raketa je je veoma teško u svemir ponela 1950 kg, pa je zaustavljeni radovi na novoj MBR UR-200, a u obzir je došla samo raketa R-36 i na njoj nova vrsta satelita sa mogućnošću samostalnog presretanja. Da bi sprečili da se svemir pretvori u klanicu SAD i Sovjetski Savez su 24. avgusta 1965 zaključili pakt o nenapadanju što je veoma bilo teško posebno američkoj strani jer je CIA bila veoma zainteresovana za svoju osmatraču ulogu u svemiru.
Marta 1967. godine bila je izgrađena raketa nosač 11K67 Ciklon-2A. Zatim su usledili testovi na Tura- tamu. Po prvi put trostepena raketa R-36 ispaljena je 27. oktobra 1967 u svemir i ona je ponela satelit Kosmos-185, ali je zapad sumnjao da satelit spada u model F-1M (manevarski). U periodu od 1970-1980 usledili su manevarski sateliti kosmos 217, 248, 374, prvo presretanje i uništenje stranog satelita izveo je kosmos 252 dana 1.novembra 1968, dok je sa punom moći program startovao 11K69 Ciklon 2.
Sateliti uništivači su bili dužine 6m i širine trupa 1,5 m. težina je bila 2,5 tona imali su fragmentacijski bojevu glavu sa kojom su čistili svemir sa sposobnošću pogotka od 0,6, međutim dok Amerikanci nisu mogli preko količnika od 0,18.
U punom borbenom stanju sovjetska protivsatelitska obrana stavljena je 1. jula 1979 istog dana su VK A. Savin i V. Kovtunenko počeli za novim još boljim univerzalnim projektom odbrane, kada su na velikim trestu bile strateške nukelarne snage junija 1982 kada je kosmos -1370 samostalno presretnuo u uništio američki špijunski satelit- uapravo radilo se o ruskom ugašenom navigacijskom satelitu Transit. Taj eksperiment je ponovljen nekoliko puta dokle aprila 1991 raketa Cikon-2 nije ponesla u orbitu satelita 14F10 najbolji usavršeni satelit na svetu tada.
Ubrzo zatim projektni biro Vimpel je završio svoje tesitranje uništavača satelita koji je lansiran sa aviona MiG-31D na kome su obavili lavovski deo tehnologije u institutu Energija pod nadzorom V. Gluška. Predviđeni su bile dve verzije satelita uništavača namenjenih pre svega eleiminsanjem vojnih satelita na sličnoj osnovi opremljenih sa raketama i visokoenergetskim laserom. Razlikovali su se međusobno po lovnom području. prvi su bili sateliti za nisku orbitu, a drugi za srednje visine i geostacionarnu orbitu.
Sovjetski Savez se opredelio da naučnoistraživačku aktivnost u kosmosu obavlja pomoću kosmičkih brodova i orbitalnih stanica sa ljudskom posadom ( sojuz, saljut i mir). SSSR je intenzivno radio i na gradnji raketopalana sličnom američkom Šatlu.
Institut Energija je veoma važno sudelovao pri gradnji orbitalnih plovila kakva je bio Buran, čiji je prvi eksperimentalni let izveden novembra 1988. godine, ali bez ljudske posade. Za to vreme razvojni institut Salut pod vođstvom Polukina razvijao je Skif- laserske borbene stanice koje je pravio moskovski mašinski institut Astrofizika. Dužina je bila 40 m i težina je bila skoro 95 tona. Bilo je potrebno izvesti nekoliko desetina letova da bi stanica bila sastavljena u svemiru.
U periodu od 1983-1987 obavljena su testiranja efikasnosti lasera koja su pratila sa avionom laboratorijom Il-76MD (A-60). Laserima su snagu davala dva turbinska generatora, a sam laserski top je bio pomeren u trup između krila.
GENSEK Jurij Andropov objavio je da Sovjetski savez jednostrano prekida razvoj svemirske zaštite, a sa dolaskom Mihaila Gorbačova cela stvar je obnovljan posebno kada su Amerikanci lansirali SDI ( Stratešku odbrambenu inicijativu).
Pre prekida 18.juna 1982. izvedena je velika vojna vežba kad kada su lansirane dve interkontinentalne balisitčke rakete SS-20 kao element prvog udara i jedno lansiranje podmorničke balisitčke rakete kao elent drugog udara, dva protivbalistička raketna presretanja kao odgovor na prvi nuklarni udar i jedno lansiranje za protivsatelitsko dejstvo. Ovo poslednje lansiranje imalo je za cilj da simulira uništavanje jednog protivničkog osmatračko-izviđačkog satelita da bi sprečio protivničku stranu u prikupljanu podataka.
Sovjeti su obnovili testiranja satelita Skif-D, napravljen je je model stanice Skif -DM ( poznat po imenu Polus) dužine 37 m, širine 4,1 m i mase 80 tona. Stanica je imala četiri pogonska motora, 20 orjentacijskij motora i 16 motora za stabilizaciju. Obiman spisak testova sa područja geo i astrofizike je bio spreman pre nego što je krenulo lansiranje za koje je Gorbačov nije dao dozvolu. Izvedena su bila samo testna lansiranja sa Skifom DM koji je posle 460 sekundi leta samostalno ušao u orbitu, i ubrzo za tim pao u Tihi okean.
Orbitalne bombe
Orbitlni sistemi bombardovanja su bili veoma aktuelni u sovjetsko-američkom nuklearnom nadmetanju u period od 1965-1971. iako je u 1967. postignut sporazum o zabrani terstiranja i postavljanja oružja za masovno uništavanje u kosmosu.
Orbitalni sistem bombardovanja mogao je biti izveden na dva načina:
Višeorbitalni sistem bombardovanja u kome se satelit naoružan vazduhoplovnom nukelarnom bombom sa slobodnim padanjem lansira u datu orbitu, potom tokom leta menja putanju i aktiviranjem sa Zemlje odbacuje bombu u pravcu cilja pri čemu je moguće usmeravanje bombe ka cilju u toku njenog slobodnog padanja korišćenjem odgovarajućih radio sredstava. Probe sa ovim načinom izvodile su se 1967/68.
Frakcioni orbitalni sistem bombardovanja u kome se satelit naoružan nuklearnom vazduhoplovnom bombom lansira u kosomos u pravcu određene orbite, ali se na određenoj visinskoj tački pre ulaska u planiranu orbitu aktiviraju motori za usporavanje ( retroraketni motori) pomoću kojih se satelit usmerava ka cilju brzinom od 20.000 km na čas. Orbite na koje se ti naoružani sateliti upućuju nisu veće od 150 km.
Frakcioni sistem se smatra efikasnijim zbog toga što skraćuje vreme od lansiranja do dejstva na 6 minuta u kom vremenu, pod uslovom da lansiranje bude čak i pravoremeno otkriveno nema praktične mogućnosti za preduzimanje protivmera.
Zemaljski laseri
Osim lasera korišćenih u svemiru Sovjeti su koristili i zemaljske lasere. Sa velikim uspehom oni su razvijeni u blizini Dušanbea pod vođstvom dva inžinjera J. Babaev i J. Ablekov- oba su umrla pod veoma čudnim okoklnostima i razvoj je posle njihove smrti zaustavljen. što se tiče visokoenergetsih oružja Rusi su 1993/1994. ( Akademija nauka) razvili mobilni generator Pamir-3U (2,5×2,6×10 m , mase 20 tona) sa izlaznom moći od 15MW, koj je mogao lako da se upotrebi u svemiru, ali su ga Rusi na kraju prodali Amerkancima. U Rusiji je tada bila veoma prisutna ideja o gradnji neke svemirske borbene stanice slična svemirskoj stanici Mir koja bi kontrolisala kompletan vazdušni prostor nad Rusijom, a snabdevanje bi se vršilo raketopalnom Buran. Ideja nije bila nikada ostvarena, jer su izgradili Nadzorni centar spoljeg svemira opremljen sa superačunarom 5E 51 tipa „Elbrus“. Kontrola obuhvata samostalno procesiranje i obaveštavanje o svemiriskim telima do 50 km, a informacije posreduju sve zemaljske stanice namenjene za rano obaveštavanje (osam radara tipa Djestar – Kazahstanski je bio prvi namenjen za kontrolu spoljeng svemira). Sistem radi sa raketom 11K36 i satelitom DS-P1YU (kontrola na visinma od 20-40.000 km, sistem zvani „Okno“ izrađen u fabrici u Krasnogorsku. To je optronski sistem namenjen za osmatranje svemirskih objekata sličan je američkom GEOSS. S druge strane Amerikanci su ubeđeni da je to zapravo zemaljski laser za onesposobljavanje satelita. Danas Rusi imaju 13 osmatračkih mesta ( Krasnoje selo, Šelkovo, Malojaroslavec, Vorkuta, Kolpatovo, Baranul, Jenisejsk, Ulan-Ude, Jakutsk, Galenki, Korol, Solnečnoje i Jelisejevo) – i sve ove stanice danas prate do 300 raznih satelita u svemiru.
Šta je Peresvet
Peresvet prema malo dosutpnim informacijama je lasersko oružje koje Rusija razvija za protivsatelistsku borbu i koji može izviđačke satelite da zaslepi snopom jake svetlosti ako kruže na visini od 1.500 km. O ovom oružju skoro i da nema preciznih informacija. Zapad je sumnjičav da postoji, Rusi tvrde da ga imaju, a istina je da u procesu antiraketne odbrane obe zemlje su intenzivno još od kraja 1970 tih radili na laserskom oružju za presretanje balističkih raketa i protivsatelitsku borbu. Međutim, uspesi tada nisu bili baš sjajni. SAD su tek sa Džordžom Bušem Mlađim ponovo pokrenuli razvoj laserskog oružja, a ubrzo sa njima tim putem krenuo je Izrael i Rusija. S tim da je izrael imao najviše uspeha.
Testiranja
Dana 15. novembra 2021. Sjedinjene Američke Države digle su
uzbunu kada su saopštile da je Rusija testirala antisatelistsko oružje sa kojim je u paramparčad u vasioni raznesen satelit „Kosomos-1408“, koji je u obritu lansiran daleke 1982 godine.
Ovu vest prvo je saopštila američka Svemirska komanda, a onda je usledio talas saopštenja, a sve se završilo sa halabukom koju je digao američki državni sekretar Entoni Blinken, koji je upozorio na nepromišljneost Rusije zbog čega je kosmos zasut sa kako je naveo 1.500 delova koji ugoržavaju rad američkih kako komercijalnih, tako i vojnih satelita.
Interesantno je bilo i to što je juče nezapaženo prošla vest, da je kosmonautima naređeno da se usele u svemirski brod Sojuz MS-19, pošto će opasan komad svemirskog otpada proleteti pored Međunarodne svemirske stanice. Ispostavilo se nešto kasnije da je ta količina otpada bila povezana sa ovim testiranjem.
Dve su verzije kako je uništen satelit
Prema prvoj verziji Rusija je testirala antisaltelitsku raketu „Kontakt“ koja se koristila kao presretač satelita i navodno je lansirana sa aviona MiG-31BM. Radi se o raketi koja je dužine 9 metara, navodno je napravljena sredinom 1980 tih godina prošlog veka.
Ono što je predmet nagađanja i za sad nema potvrde jeste način kako je uništen satelit. Naime, tamo pred kraj 1980 tih godina manevar lansiranja protivsatelitskog oružja izveden je bio principom „zooma“ odnosno ubrzavanjem dobijenim vertikalnim letom aviona do maksimalne brzine sa visokim uglom propinjanja do visine od 20.000 metara.. U ovom slučaju to jeste sposoban avion poputn MiG-31 koji ima maksimalnu brzinu od 2,8 maha odnosno 3.000 kilometara na čas, i plafon leta od 24.400 metara. U pitanju je bio najverovatnije dvoest u kome su se nalazili pilot i operator naoružanja.
U toku tog leta pilot je u vezi sa operativnim centrom kosmičke odbrane na zemlji koji ga vodi do tačke i visine lanisranja raketnog oružja. Ova raketa ima dva pogonska stepena koji mu omogućuju da savlada prostore između maksimalne visine lansiranja sa aviona od oko 30 km i minimalne visine izviđačkih satelita od oko 120 km, a zatim da se uputi u pravcu cilja.
Inače Amerikanci su prvi izveli ovakva testiranja u vreme Ronalda Regana i njegove čuvene inicijative „Rat zvezda“ i to sa lovcima F-15. Za ovaj eksperiment je korišteno projekat protivraketne rakete koja je modifikovana. Naime ovakve rakete imaju oblik svežnja od 56 uskih cevi dužine 4,5 m i ukupnog prečnika 0,5 i mase 550 kg. Cevi imaju male raketne motore, a postavljeni su u vidu prstena u čijoj sredini nalaze osam malih infracrvenih teleskopa za samonavođenje, računar i inercijalni uređaj. Posle lanisranja sa aviona oružje leti u kosmos balističkom putanjom do određene tačke da bi se stabilizovalo. Tada se aktiviraju uređaji za navođenje, a potom dolazi do odvajanja prvog stepena pogonskog dela oružja. Oružje večičine 33x36cm nastavlja let prema cilju uz pomoć četirir mala dodatna motora /drugi stepen pogona) i brzinom od 12.000 do 20.000 metara u sekundi udara u cilj i uništava ga. Ta brzina udara dovoljna je za probijanje oklopa tenka, pa to oružje vrlo lako uništava slabo otporne i satelite vrlo male mase.. Uništavanje direktnim udarom smatra se znatno efikasnijim od eksplozije klasičnog parčadnog punjenja u blizini cilja zbog toga što presretačko oružje leti na izuzetno velikim brzinama. Ukupno trajanje presretanja od poletanja aviona do udara traje nekoliko minuta, uništavanje se izvodi za manje od dva časa posle otkrivanja cilja. U sadašnjoj varijanti predviđeno je za lansiranje do orbita od 500 km i ima domet od 1.450 km namenjenog za uništavanje osmatračkih satelita.
U Rusiji na projektu ruske rakete radio je projektni biro Vimpel koji je početkom 1990 tih završio svoje tesitranje uništavača satelita koji je lansiran sa aviona MiG-31D na kome su obavili lavovski deo tehnologije u institutu Energija pod nadzorom V. Gluška. Predviđeni su bile dve verzije satelita uništavača namenjenih pre svega eleiminsanjem vojnih satelita na sličnoj osnovi opremljenih sa raketama i visokoenergetskim laserom. Razlikovali su se međusobno po lovnom području. prvi su bili sateliti za nisku orbitu, a drugi za srednje visine i geostacionarnu orbitu.
Prema drugoj verziji obaranje je izvedeno sa zemlje. Amerikanci su naime još 2019. izvestili da su komercijalni sateliti otkrili skrivena područja lansiranja ruskog sistema protiv balističkih raketa i protivsatelitskog naoružanja u oblasti Plesecka na severu Rusije.
Druga verzija
Područje lansiranja najnovijeg protivsatelitskog sistema naoružanja A-235 PL-19 Nudol nalazi se u vojnoj bazi Pleseck (oko 800 kilometara severno od Moskve), na mestu bivšeg lansiranja rakete Ciklon-2.
Naime izgradnja lansirnih mesta novih protivsatelitskih raketa počela je krajem 2015 – početkom 2016, do leta 2017. Plan je bio da sistem protivbalističkih raketa PL-19 Nudol zameni sadašnji sistem protiv balističkih raketa A135 „Amur“ iz sovjetskog doba. Informacija o ovom sistemu u javnosti je veoma malo, a oni dostupni navode da se radilo na nekoliko presretača. U razvoju su korišćena iskustva svih prethodnih projekata. Rad na sistemu prekinut je polovinom 1980 tih. Radilo se o dvostepenoj raketi koja je u prvoj fazi kostitila pogonski motor na čvrsto gorivo, a u drugoj fazi koristila je tečni kiseonik. Rakete 51T6 imale su ukupnu dužinu 20 m i startnu masu od 30-40 tona ( različiti su podaci). Domet rakete se procenjuje na oko 350-600 km. Ove rakete su imale nukelarnu bojevu glavu sa zadatkom da balističku raketu unište na velikoj visini. Druga raketa 53T6 konstruisana je da uništi balisitčke ciljeve nakon njihovog ulaska u atmosferu. Telo rakete je imalo oblik izdužene kupe. Raketa je imala solidan motor koji je omogućavao brzinu od 3.500-4.000 m/s prema drugim izvorima čak 5km/s. lansirna težina rakete 53T6 iznosila je 9,6 tona, a ukupna dužina 12m. Različiti izvori govore da je ova raketam mogla uništitit cilj do visina od 100 km. Bojeva mogla je biti dvojaka. Visoko eksplozivna ili nuklearna: Obe rakete su bile spakovane u kontejnere za lansiranje i nameštene u silose odakle su ispaljivane. Inače obe rakete su vođene radio komandno.
Prvi prototip sistema izgrađen je 1976. godina na poligonu Šari Šagan. Kompleks je ispitan u nepotpunom izdanju, a umesto radara Don-2NP korišten je radar Amur P i komandni centar 5K80P. Ugradnja svi komponenti sistema je trajala od 1978-1979. kompletiranje sistema započela je njegova provera koja je trajala sve do 1984 godine. Izvedeno je nekoliko desetina lansiranja raketa.
Takođe uporedo sa lansiranjem raketa proveravan je bio i radar Don-2NP u koji od sredine 1980- tih počinje ugradnja jačeg računara Elbrus-2. Od jeseni 1987 do kasnog leta 1988 testiran je modifikovani sistem Amur II. Izgradnja prvih objekata u Moskvi počela je sredinom 1980 tih. Godine 1989 raketni sistem A-135 je završenm a početkom 1991 A-135 preuzeo je prvi eksperimentalna borbena dežurstva, a nekoliko meseci kasnije obezbeđen je bio dovoljan broj raketnih presretača. edino kriste rakete 53T6 koje se i dalje povremeno lansiraju sa poligona Šari Šagan u Kazahstanu. Cilj ovih lansiranja je verifikacija preformansi oružja. Tačan broj raketa koje su operativne je nedostupan. Raličiti izvore navode da je proizvodnja raketa 53T6 zaustavljena posle nekoliko stotina primeraka. Raketni sistem A-135 modernizovan je početkom 2011 godine. To se pre svega odnosilo na raketu, koja je dobila novi motor i instalacije na lansirnim rampama.
Tokom nekoliko narednih godina posle raspada SSSR sistem raketne odbrane Moskve doživo je tešku situaciju. Sistem je tek zvanično postao operativan 1995/1996 sa mogućnošću presretanja na visinama od 5-30 km za rakete 53T6 ( Lulijev konstruktor) sve bojeve glave su bile nukelarne. Basistov je izjavio da su operativne rakete dostizale za 150 posto veću udaljenost nego one korišćenje u testovima što je značilo da su rakete mogle dosegnuti satelite na nižom sferama atmosfere što je probano na nekoliko neoperativnih vremenskih satelita. Sve rakete 51T6 do kraja 1999 su penzionisane i povučene iz operativne upotrebe, pa se danas jedino koriste rakete 53T6 koje se i dalje povremeno lansiraju sa poligona Šari Šagan u Kazahstanu. Cilj ovih lansiranja je verifikacija preformansi oružja. Tačan broj raketa koje su operativne je nedostupan. Različiti izvore navode da je proizvodnja raketa 53T6 zaustavljena posle nekoliko stotina primeraka. Raketni sistem A-135 modernizovan je početkom 2011 godine. To se pre svega odnosilo na raketu, koja je dobila novi motor i instalacije na lansirnim rampama.
Novembra 2021. Rusija je testirala prvi put posle Hladnog rata antisatelitsko oružje, kojim je u paramparčad u vasioni raznesen stari satelit „Kosmos 1408“, koji je u orbitu lansiran 1982. Rusija je za ovu misiju koristila novi protivsatelitski sistem naoružanja „A-235 PL-19 nudol“ iz baze Pleseck, koja se nalazi 800 kilometara severno od Moskve.
„A-235 PL-19 nudol“ je ruski sistem protiv balističkih raketa i protivsatelitskog naoružanja. Konstruisan je u koncernu „Almaz-Antej“ da odbije nuklearni napad na Moskvu i važne industrijske regione, samo što umesto nuklearne može da koristi i konvencionalnu bojevu glavu. Ovaj protivsatelitski sistem je uvezan sa osmatračkim radarima dugog dometa „don-2N/2NP/5N20P“ sa ažuriranim softverom.
Vojnopolitička osmatračnica 