Dr Dragan Pavlović
Čovek dok je živ, razmišlja o događajima iz prošlosti, o svojim greškama i pametnim potezima koje je uradio. Stalno se provlači misao koja nas muči i opseda, iz glave nam nikako ne izlazi.
Prati nas kao senka, podseća i opominje.
Ma koliko se trudili da je potisnemo, da je se oslobodimo, ona se ne da. Zagospodarila našom psihom, udara u glavu kao ratni bubnjevi u istom taktu.
Teško je slušati i trpeti, živeti i sanjati, biti realan i razuman, tražiti opravdanje za druge. Svi pokušaji da u svakom ljudskom biću nađemo čoveka koji vredi su bezuspešni jer nismo svi isti.
Razlikujemo se po mnogo čemu, a verovali smo da ista pravila važe za sve. Vrednosti koje su uvek postojale, kroz istoriju našeg naroda, nisu se menjale.
Lakše je bilo promeniti neki pasus u Svetom pismu, lakše je promeniti veru, odreći se svog imena i postati neko drugi.
Dok vreme prolazi, mi i dalje razmišljamo da li smo u pravu ili imamo samo pogrešne misli? Nismo vremenski toliko odmakli da smo zaboravili šta se dešavalo pre dvadeset pet godina. Nisu svi borci PJP-a i vojske postali senilni starci koji ne znaju ko je kakav bio, ko se gde krio, kakve je razloge imao da skine uniformu koju je tako ponosno nosio, na svečanostima se šepurio, pričao o moralu, o svojim sposobnostima, o časti i poštenju.
Pokušavam kao lekar da shvatim motive, karakterne osobine, da razumem da je strah prisutan kod mnogih, od smrti, od ranjavanja, od neizvesne sudbine, od stradanja. Ljudski je grešiti jer niko nije bezgrešan.
Pošteno je priznati, istrpeti pljuvanje i osudu, jer si takav rođen, kukavica koji nije spreman kada se od njega traži i očekuje da da svoj život za odbranu napadnute zemlje.
Ako to imaš u sebi, niko ti pomoći ne može. Pobedio si samog sebe, pogazio si sve ono za šta si se zaklinjao jasno i glasno, odbio poslušnost, skinuo uniformu i otišao. Za vreme rata važe drugi zakoni, vojni sudovi, nekada su se zvali “preki sudovi”, koji su bili surovi, završavali se smrću ili teškim robijama.
Dezertere niko nije voleo, ni neprijatelji ni prijatelji. Porodice su ih se odricale i stidele.
Bili su žigosani i kažnjeni bez prava glasa, ostajali bez imovine. Smrt bi im bila bolja kao olakšanje, jer teret izdaje nije lak, to breme je toliko teško, da ga je nemoguće nositi. Svi su upirali prstom i pokazivali na njih, kao na otpadnike svoga naroda.
Da li je strah od sramote veći od straha od smrti? U daljoj prošlosti to je bilo tako. Smrt je bila olakšanje. Sve što je snašlo njih desilo se i njihovim najmilijima. Prokuženi, kao gubavci krili su se po močvarama i planinama. Vekovi su prolazili ali ih niko nije zaboravio. To nisu bili ljudi, već izdajnici svoga naroda. Za njih nisu imali razumevanje, ni želju da im se oprosti. Izabrali su takav život, i divlje zveri su ih izbegavale. Šta se promenilo u tradiciji srpskog naroda?
Mnogo toga, ono što nismo verovali da je moguće i da smo mi isti taj narod, desilo se čudo.
Ta 1998. Godina kada je PJP u saradnji sa vojskom krenuo u borbu sa teroristima OVK, svi koji su nosili uniforme, kao i rezervisti, bili su pozvani da oslobode Kosovo i Metohiju od najvećeg zla koje je svakog dana uništavalo živote Srba, Albanaca i policajaca.
Da li smo znali da nekadašnji strogi zakoni, kada je odbrana države u pitanju, nisu više isti?
Stroga pravila nisu važila za svakoga. Za nekoga se podrazumevalo da je obaveza i da se mora ići, dok je za druge bilo moguće sve to izbeći. Koliko doktora i medicinskih tehničara su se naglo razboleli, završili u bolnicama, dok jedinica ne ode bez njih?
Da li su osećali grižu savesti, da li su se plašili da će neki pripadnik PJP-a umreti, jer nisu tu da mu pomognu? Mislim da ih nije bilo briga za bilo koga, osim za sebe, da se izvuku, jer neko će drugi morati ići umesto njih, možda i poginuti, ostaviti ženu, decu.
Nisu osećali sramotu, već olakšanje, bili su snalažljivi, odbili bez trunke kajanja, ponosni što su prevarili zakon, obaveze, ali su i dalje nosili bele mantile, a nisu ih bili dostojni.
Za razliku od takvih, drugi su bez razmišljanja krenuli, da budu uz svoje drugove, borce PJP-a, da se suoče sa smrću, da se ne vrate, ali da Hipokratovu i vojničku zakletvu ispune, jer šta će im život ako ga se odreknu.
To su prelomni trenuci, kada shvatiš da je tvoj život dobio drugu dimenziju, da se izdigao iznad sebičnih razmišljanja, dobio svrhu, poziv za pomoć, za vapaj ratnika u ropcu koji se guši u krvi, a čvrsto drži u ruci grumen svete zemlje na Kosovu i Metohiji.
Šta je sreća za ratnog doktora?
Kada spasiš život, kada daš sve od sebe, dok meci na sve strane lete, tupo udaraju, odbijaju se od kamena i nestaju. Tvoj život prestaje da postoji, ti si odgovoran za sve druge koji traže pomoć.
Ko može biti umoran i nesiguran, žaliti sudbinu što si došao, zavideti kolegama što leže zdravi u bolesničkim posteljama?
Neka ih nek odmaraju, doći će vreme kada će se stideti sebe, kada će bežati i plašiti se senke. Za razliku od njih, mnogi lekari i tehničari su se odazvali, išli više puta, dostojno su predstavljali svoju profesiju.
Takve ljude borci PJP-a i vojnici nikada neće zaboraviti. Delili su sudbinu koja je bila zajednička, borili se protiv smrti, za svaki život. Tugovali i patili za svakim ko je poginuo, a nisu ga poznavali. Svi su im bili braća u nevolji.
Na terenu sa malo sredstava, sa nađenim kolima koje su pretvarali u sanitetska vozila, stizali na najviše vrhove planina gde je teško i peške doći. Šta ih je to držalo, hrabrilo i kroz borbe vodilo? Imali su misiju, zvezdu vodilju, imali su bratsku ljubav ratnika PJP-a, delili sudbinu sa njima.
Čast i dostojanstvo, osećaj ponosa, pripadnosti svojoj jedinici, odredu. Nisu bili u belim mantilima, već u policijskim uniformama, nisu bili u bazi, već u ratnom okršaju, gde se život rađao i nestajao. Svedoci istorije slavnih boraca produhovljeni i svesni značaja borbe za spas Kosova i Metohije.
Pripadnici PJP-a i vojske prošli su trijažu, kao i doktori i medicinski tehničari. Koliko njih je odbilo da krene sa jedinicom na Kosovo i Metohiju? Možda se i zna broj, ali razlog je bio različit. Kada policajac skine uniformu ili starešina i odbije naređenje, a ceo život se spremao da brani napadnutu zemlju, šta očekivati od drugih?
Nisu se odazvali, jer oni nisu za borbu sa teroristima, oni su za pregovore, za mirno rešenje, to se kosi sa njihovim stavovima. Nije ih sramota, naći će drugi posao ili će otići na bolovanje. Dobili su otkaze, skinuli uniforme, sa svojim porodicama čekali ishod sukoba sa teroristima. Pričali su kako su oni pametni, nisu budale da ratuju na tuđoj teritoriji, odrekli se Kosova i Metohije, odrekli se uniforme.
Za njih to nije bio rat, već lokalni sukob, pa nije obavezujući, zakon im ništa ne može. Za vreme NATO agresije 1999. Godine kada je proglašeno ratno stanje, kada se sve promenilo, civilni zakoni prestaju da važe, a vojni stupili na snagu, gde mobilizacija svih vojno sposobnih kreće, gde se očekuje jedinstvo i odziv bez izgovora.
Borci PJP-a i vojske koji su učestvovali u borbi protiv terorista OVK 1998. su se odazvali, jer ni tada nisu bežali i skrivali se, a kamoli sada kada je cela Srbija napadnuta, kada su se najžešće borbe vodile na Kosovu i Metohiji. Ratni zakon nije važio za dezertere koji su to postali godinu dana ranije.
Mnogi su na vreme pobegli u susedne zemlje, sa svojim porodicama, unapred znali šta će da se desi. Srbovali sa velike udaljenosti, gledajući preko satelita bombardovanje Srbije, Kosova i Metohije. Gde im se izgubi rodoljublje, gde nestade patriotizam, šta ih to promeni? U neprijateljskim zemljama koje su nas bombardovale nađoše prijatelje, zbog svoje sigurnosti, pridružiše se navijanju, postadoše gori od naših neprijatelja. Srbija u ratu plamti, ratnici PJP-a i vojske sa svojim komandantima vode epske bitke.
Taktika i hrabrost, smrt i junaštvo, vraća ugled Srbije kroz vekove. Potomci liče na svoje dedove. Gine se i bori, juriša ali se ne povlači. Na svojoj smo zemlji, branimo je kao pas na kućnom pragu koji ne beži od čopora vukova.
Majko Srbijo, budi ponosna na svoje heroje. Mrtvi, ranjeni, nema predaje. Tvoje granice brane sinovi koje si izabrala, koje si poslala, sa njima si se oprostila poslednji put, mnoge više nećeš videti, ali su ti ostali verni do groba. Mnoge nećeš naći ni mrtve, jer su im tela raskomadana, njihova krv je zemlju natopila, kosti su im po jarugama i planinama.
Svuda su groblja, bez obeležja, bez spomenika. Ostali su tu, dali živote, da bi ti bila slobodna, a drugi tvoji sinovi su nestali, sakrili se, na vreme pobegli. Ostavili te u suzama, siromašni dušom, ali bogati i spokojni, jer su živi, čekaju tvoj kraj. Kome će izjaviti saučešće, koga će zagrliti i moliti za oproštaj? Nikoga.
Oni su sami sebi dovoljni. Bili su bogati i pre nego što su pobegli, a sada su svoje izdajstvo unovčili i uživaju u njemu. Rat sa NATO-om se završio Kumanovskim sporazumom. Srbija se vojnički odbranila, kopnena ofanziva je propala.
Slavni komandanti sa svojim odredima PJP-a i vojska sa generalima je dokazala da naša slavna istorija nije slučajna, da srpski narod nije lako uništiti, jer brani svoju otadzbinu, gine za nju i živi za slobodu. Vratiše se ratnici PJP-a, vratiše se vojnici sa zastavama i naoružanjem, ovenčani slavom, opevani u pesmama.
Umesto zagrljaja majke Srbije, dočekaše ih odbegla braća, dezerteri i kukavice, vratiše se iz skrovišta, iz stranih zemalja. Ko ukinu ratne zakone? Ko uništi pravo na odbranu? Ko
herojima stavi lisice na ruke? Ko komandante preda neprijatelju? Isti oni koji nigde nisu bili, mirotvorci, u narodu postoji prava reč, izdajnici.
Ratnici PJP-a i vojske sve su očekivali, ali šok koji su doživeli je bio takav da su ostali nemi, bez glasa. Na njihova mesta dođoše oni koje su oterali iz službe, jer su uniforme sami skinuli. Srbija je tužena i morala je da plati odštetu, za duševni bol i za mir koji su oni predlagali, a to je predaja zemlje, bez borbe.
Umesto zatvora i kazni zbog izdaje i dezerterstva, dobiše novac i rukovodeća mesta. Umesto prekog suda, postadoše oni sudije. Svi koji su bili sposobni i istakli se kao komandanti i borci, bili su sklonjeni, penzionisani. Oni su i dobro prošli, najgore su prošli borci koji su nastavili da rade na gorim radnim mestima. Uveli su zakon ćutanja kao najveće dostignuće i kazna. Biti borac u miru, sa takvim starešinama je bila najveća osuda. Šta su sve morali da trpe svi oni koji su pobedili smrt, mir ih je ubio.
Oduzeo im pravo glasa, zanemeše heroji, a ratni doboši u glavi udaraju, uništavaju čast i dostojanstvo. Koga ponižavaju, a koga uzdižu? Novi komandanti, donose nove zakone, zajedno sa oružjem i oruđem, poslaše proslavljene heroje na otpad, uzeše im odlikovanja i okitiše se, šepure se kao pauni, sa tuđim perjem. Kako ostati normalan i priseban, kako obuzdati gnev i srdzbu u grudima? Kako se Srbija oduži svojim braniocima? Strašnu poruku mladima poslaše, kako prolaze svi oni koji se bore za slobodu, oni koji brane otadzbinu svoju. To su njihovi očevi, dedovi, njihova krv, to su izginuli borci, koji se ne pominju, to su novi ljudi koje ne poznaju. Oni se pitaju, oni odlučuju, oni su generali preko noći, oni su budućnost u koju treba da verujemo. Teško je prevariti mlade, videli su svu muku svojih očeva, osetili šta znači biti rodoljub, kako prolaze kada se sve završi.
Shvatili su sa kim imaju posla, ubili su ih u pojam, precrtali su ih, kao što su oni zaboravili heroje otadzbinskog rata. Istu sudbinu su doživeli i lekari koji su ozbiljno shvatili svoju dužnost. Ostavili porodicu, otišli u smrt. Dovoljne su reči novopostavljenog direktora šabačke bolnice: “Kolega, ko te je terao da ideš u rat? Mogao si i ti da se skloniš negde, na odeljenje, da budeš pacijent”. Zar ne
postoji zakon u ratu, dezerterstvo koje se kažnjava? Postoji li čast i dostojanstvo, Hipokratova zakletva? “Kolega, nije baš tako, to je tvoja slobodna volja za koju sam odgovaraš”. Reči koje nikada neću zaboraviti, dok sam živ.
Postoje i takvi ljudi, koji nisu dostojni ni lekari da budu, a kamoli direktori. Kao posle velike poplave, isplivaju na površinu i bukve i razni otpadi. Da bi sačuvao čast i dostojanstvo, otplatio sam svoju specijalizaciju šabačkom centru i sa porodicom, vratio se u Užice, u dečiji dispanzer. Kada sam ja kao ratni lekar tako prošao, kako su tek prošli komandanti odreda PJP-a i svi borci koji su preživeli? Srbija, jedina zemlja koju imamo, ponašala se kao da je nismo branili, već kao da smo je mi napadali. Ispadoše nam prijatelji oni koji su nas bombardovali.
Postadoše pametni i vizionari, novi komandanti, jer nigde nisu učestvovali. Kriza grmi Evropom, svet pada na kolena i pita se: “O, šta će sutra biti?”
Godinama ukinut vojni rok, generacije mladih su programeri koji za veliki novac rade u stranim kompanijama. Da li će im stranci dati plaćeno odsustvo da služe vojni rok? Tehnika napreduje, brže od rodoljublja, brže od pameti. Oni su naša budućnost, gledaju u prošlost sa distance, žale svoje očeve, dedove, zbog gorke sudbine koja ih je zadesila. Udruženje veterana PJP-a i boračkih organizacija, nekoliko godina unazad pokušavaju da isprave nepravdu koja je naneta borcima PJP-a i vojnicima. Trude se, bore se, evociraju sećanja.
Koliko će to dopreti do svesti srpskog naroda? Da li će u omladini probuditi uspavano rodoljublje? Ako Srbija kao država ne pomogne da svi borci PJP-a i vojske ne dobiju počasno mesto koje zaslužuju, a ne osude one, bar rečima, koji su pokušali da ukinu rodoljublje, napravili toliku štetu, a da ne budu krivi, onda je poruka jasna, nema nam spasa.
Generacije veterana PJP-a i vojske ostali su dosledni, sačuvali su čast i dostojanstvo i u miru, sami su se organizovali, oni i dalje biju svoje bitke po svim gradovima Srbije, promovišu borbu za slobodu kroz izložbe, manifestacije. Nisu klonuli duhom, nisu se predali, jer pored profesionalne vojske i policije, iako su u godinama, još uvek su vojno sposobni.
Sva poniženja koja su doživeli, nisu ih slomila, već su ih ojačala. Iskustvo stečeno u ratu i dalje je velika pretnja za svakog neprijatelja Srbije.
Bore se za pravdu, za slobodu, za slavne dane odbrane Kosova i Metohije. To im niko nikada ne može oduzeti. Srpski vitezovi drže mačeve, dok su živi i dok hodaju po svojoj zemlji.
Vojnopolitička osmatračnica 