ZAPISI RATNOG DOKTORA PJP DRAGANA PAVLOVIĆA: ZLO VREME LAŽNIH VELIČINA

Dr Dragan Pavlović

Zlo koje je ušlo u ljude mora biti pobeđeno. Mora se srpski narod osvestiti, vratiti se svojim korenima. Veterani su preživeli rat, preživeli mir i ostali isti, pravi rodoljubi. Slika Srbije mora biti promenjena, da zna šta je dobro, da to i podrži, da osudi zlo, da vrati dostojanstvo i čast svakome ko je to imao. Oni koji nemaju, njima i ne treba. Ako je mladost naša budućnost, a zaboravljeni heroji prošlost, treba ih upoznati, da zajedno gaze strojevi korak. Pravi uzori su pored njih

Mislio sam da se čovek uči dok je živ.

Sa godinama, trebalo bi da postane mudriji, jer životno iskustvo je veliko, ili ide u drugu krajnost, da postane oskudan mentalno, seća se šta je bilo u mladosti, a sada zaboravi i svoje ime.

Takav je život, ne možeš predvideti šta će se kome desiti, kako ćeš se boriti sa problemima, a njih je uvek bilo.

Malo je radosti i srećnih trenutaka, više je tuge i žalosti. Ko je odgovoran i savestan na poslu, od njega se više očekuje i on je kriv za sve.

Tovare ga kao magarca, samo još da počne da njače, ali mu ne priliči, već nosi breme koje je teže i od njega.

Za razliku od drugih, koji se ne mešaju u svoj posao, izvlače se, neodgovorni i nesigurni za bilo šta, na njih se ne računa. Vode se na broju, završe radni vek, a nisu znali ni gde su radili. Oni najbolje prolaze, jer su najglasniji.

Svoj nerad nadoknađuju vikom, stalno su u sukobu sa svima i sa sobom, njih svi zaobilaze, čak im se i ulizuju.

Za njih ne postoje naređenja, oni naređuju, veruju da je to njihovo pravo i da zaslužuju mnogo više. Da li se takvi rađaju ili ih društvo oblikuje u kojem žive, prema svom odrazu u ogledalu? Oni su uspešni, prodorni, imaju neki svoj cilj koji oni samo znaju.

Šta je danas sigurno i trajno? Data reč, stisak ruke, obećanja? Nekada je to bilo dovoljno da se ispoštuje, jer ljudi su imali obraz, verovali u pravdu.

Sada obrazi postadoše đonovi, data reč lako izgovorena, odleti kao list na vetru.

Došla su zla vremena, nešto je ušlo u ljude, izmenilo im ličnosti, pretvorilo ih u osobe koje su izgubile sve vrednosti koje su se nekada cenile.

Kao da se đavo poigrava sa čovečanstvom.

Ako se zna, da hiljade naučnika radi na menjanju svesti naroda, da predviđaju šta će biti za pedeset godina, a to se već desilo i dešava se.

Od slobodnih ljudi napraviše programirane robote. Od širine vidnog polja, napraviše uzane tunele. Od velikog mozga, napraviše čip.

Koliko takvih ljudi srećeš, koji te ne gledaju, jer nemaju svoj pogled, oči govore da nisu prirodni, da su veštački napravljeni.

Odgovaraju kratko, skandirano, glas im je izmenjen, nemaju vremena nikog da čuju, jer ih nešto goni da tumaraju, kao guske u magli. Izgubili se, a nestaju, sreću ljude, a ne pitaju, žive, a ne osećaju.

Ko kreira takve vrednosti?

Od morala do nemorala. Od časti do nečastivog. Od ugleda do blata. Od pravog puta do stranputice.

Kao da smo vremeplovom sleteli u drugu dimenziju. Ništa nam nije jasno, ništa ne prepoznajemo. Da li je to vreme u kojem živimo ili noćna mora iz koje smo se probudili?

Ko je ugledan, a da nije bogat? Kao da nas je progutala tamna rupa u kojoj žive samo bogataši. A ostali robovi im služe. Nisu srećni ni jedni ni drugi.

Tajkunima je malo, grabe, hoće više, pohlepa, gladne oči, nezadovoljni što sve imaju, a njihovi robovi ništa nemaju.

Muče ih iz dosade, naređuju sa visine, još lance da im stave, pristali bi i na to, da bi opstali, da bi im porodice preživele.

Sve je poremećeno, a funkcioniše. Beda i raskoš žive zajedno. Koliba i dvorac, jedno pored drugog. Svi su tu na jednom mestu, zavisni da bi preživeli, nezavisni da bi se iživljavali.

Gde je pravda da zaustavi zlo, da vrati prave vrednosti na mesto koje im pripada? Nema je, izgubila se u tami, uplašila se od onoga šta je videla. 

Pobeđena je, a nije se mnogo ni borila. Predala se. Pustili su je živu, da je traže svi oni namučeni, obespravljeni, zaboravljeni, nestali, izginuli, bez krsta, grobnog mesta, bez pomena, bez imena. 

Veterani PJP-a i vojske traže je već dvadeset i pet godina. Vide je, ona im se izvuče i opet nestane. Teško je naći i prepoznati je. Ono što je jedino sigurno i bilo ispravno, to je odbrana Srbije, Kosova i Metohije.

Jedino tu nije bilo dileme za prave ljude. Tada su se cenile prave vrednosti, na reč se išlo bez poziva, jer su verovali da je jedino časno braniti zemlju od terorista OVK 1998. i braniti Srbiju od NATO agresije 1999. Gde su ti ljudi koji su imali jedino život i ništa više?

Nisu imali bogatstva, vile, nisu imali svoje robove. Imali su čast i dostojanstvo, položenu zakletvu, imali su srce junačko, imali su porodice, znali su da svoj život daju za slobodu svoje dece. Kakvi su to ljudi koji idu da poginu, i ako se vrate imaće posledice?

To su najbolji sinovi zemlje Srbije. Oni su odabrani, ukazana im je čast, da budu kamikaze. Opraštali su se od svojih porodica, ponosni, uzdignute glave, pravi rodoljubi. Nisu ih pogađale suze onih koji su ih ispraćali u neizvesnost, u rat.

Ako postoji neki cilj u životu, to je sloboda. Bez nje nema života. Za nju se mora boriti.

Ona je neumoljiva, ona se oseća. Duh slobode ih je vodio po Kosovu i Metohiji. Natapali su je krvlju, ginuli a bili srećni. Jedino u ratu osetiš da si čovek. I to malo života što ti je ostalo, kada te metak pogodi, vredi, jer si ispunjen, jer si dao sve što si imao za druge, za ljude, za svoju zemlju.

Zašto zavidimo palim herojima PJP-a i vojske?

Zato što su ušli u legendu. Zato što su njihovi životi dati u strašnim borbama.

Nisu oni vitezovi okruglog stola, već potomci slavnog knez Lazara. Oni su imali sreću, a za njihove porodice tugu i bol. Preživeli ratnici PJP-a i vojske su imali veliku nesreću, da osete svu posleratnu gorčinu.

Poginuli heroji, a zaboravljeni ratnici koji se vratiše u Srbiju. Nikada teži period u životu nije bio, za PJP i vojsku posle rata. Odbranili su slobodu, ali su navukli gnev zlih ljudi na sebe, na svoje porodice. Kakva je to sloboda koja ti brani da pričaš, koja ti uništava oružje, tenkove, haubice, rakete? Koga smo to pobedili, a uveden zakon ćutanja? Kako nam neprijatelji postaše prijateji? Zašto se u ratu nisu grlili i tapšali, nego su nas avionskim i uranijumskim bombama gađali? Sve što je bilo zabranjeno je u ratu bilo dozvoljeno. Bili smo živi eksperiment, koji je vođen sa velikih visina.

Nisu pripadnici PJP-a i vojske miševi, da možeš da ih pogledaš izbliza. Oni su ratnici koji brane svaku stopu Kosova i Metohije. Oni brane Srbiju. Sve što su pokušali nisu uspeli. Na kraju su zaključili da im je lakše u miru, posle rata, mnogo više postići. Kad veruješ neprijatelju, veruješ potpisu, Kumanovskom sporazumu, a ne veruješ sebi, tako i prolazimo.

Kako je biti na robiji dvadeset pet godina, iza zidina zatvora? Verovatno teško, ali ako si zločinac, kazna ti je po meri. Šta su zgrešili Srbi na Kosovu i Metohiji da budu bez prava glasa, bez prava na život, da robijaju kolektivno? Bilo je logora za vreme drugog svetskog rata, gde je većina pobijeno, ali je mnogo kraće trajalo. Ovo ropstvo traje duže šest puta. Nema neke razlike, osim onih koji su preživeli, biće etnički očišćeni.

Sudbina Srba na Kosovu i Metohiji je tragična. Neizvesna i bez budućnosti. Žive, da prežive, da ostanu na okupiranoj teritoriji Srbije, da sačuvaju svoju zemlju. Teško je biti siguran iza bodljikavih žica, a opkoljen vukovima. Kakva su detinjstva njihove dece? Da li će ostaviti traga na njihov život? Sada su to odrasli ljudi.

Sve ono što psihologija kaže, oni su je demantovali. Promenili upijajući um, postali sigurniji od svojih očeva, očvrsli u životnim borbama. Bore se za opstanak po cenu svoga života. Srpske zastave im pale, pucaju na njih, oni prkose i ne daju da ih neprijatelji oteraju. Drže do sebe, do svoje zemlje.

Brane kneza Lazara, brane svetinje, manastire, brane srpsko ime, brane svetu zemlju Kosovo i Metohiju. Svi preživeli pripadnici PJP-a i vojske, znamo kako su prošli u miru, u Srbiji. Sada pronose istinu od grada do grada. Od mesta do sela. Udruženi, odlučni, kao kada su je branili pre dvadeset pet godina. Srbija mora da upozna svoje heroje. Mora da ih vidi da su živi, a tolike godine za nju nisu ni postojali, bili su zaboravljeni. Bore se za svako mesto. Njihove manifestacije, izložbe, su praznik za oči. Dostojanstveno odaju počast poginuloj braći. Pomažu njihovim porodicama. Traže ono što im pripada.

Traže pravdu, da u svakom mestu imena poginulih heroja dobiju ulicu, da cela Srbija zna ko su oni, zbog čega su se borili, gde i kada su poginuli. Oni su odlučni, iskra rodoljublja je planula. Zemljo Srbijo, budi osvetljena, pogledaj ratne zastave slavnih odreda, pogledaj žive heroje kako se bore za tebe, za pale drugove, za njihove porodice. Uključi se i ti, pomozi junacima, pomozi svojim sinovima, pomozi njihovoj deci, vrati ponos i ugled koji si imala.

Zlo koje je ušlo u ljude mora biti pobeđeno. Mora se srpski narod osvestiti, vratiti se svojim korenima. Veterani su preživeli rat, preživeli mir i ostali isti, pravi rodoljubi. Slika Srbije mora biti promenjena, da zna šta je dobro, da to i podrži, da osudi zlo, da vrati dostojanstvo i čast svakome ko je to imao. Oni koji nemaju, njima i ne treba. Ako je mladost naša budućnost, a zaboravljeni heroji prošlost, treba ih upoznati, da zajedno gaze strojevi korak. Pravi uzori su pored njih. To su njihovi očevi. Neka oni naslede odlikovanja i spomenice, jer to je bogatstvo duše. Ako dopremo do njihovog srca, ako nam veruju i prihvate nas, onda smo pobedili sva zla ovoga sveta. Oslobodili se samara i tereta i postali ono što smo bili.

Verujte svojim veteranima PJP-a i vojske, jer oni nikada nisu svoju zemlju izdali. Svojim žrtvama pronose slavu i samo istinu. Krvlju napisaše istoriju, neka uđe u udžbenike, neka istina oživi, da srpska mladost nastavi slavnu tradiciju, jer tako će i Srbija živeti i Kosovo i Metohija.

Probajmo da sačuvamo onaj deo duše koji je vodio jedinice PJP-a u odbrani Kosova i Metohije.