Dr Dragan Pavlović
U svakodnevnom životu, kao tas na kantaru menja se težina u korist jednih ili drugih. Nikada nisu izjednačeni. Kad neko kupuje kuću ili stan, prvo pitanje je: “Jesi li nasledio ili si sam gradio?”
Ako si sam gradio, nema pogodbe, ako si nasledio, još ukoliko ima više zainteresovanih, da dobiju neki deo, koji će im služiti za dnevne potrebe ili za jedno putovanje u neku egzotičnu destinaciju, onda se lako dogovore.
Protiv čega bi se “Rođak sa sela” pobunio: “Sto nećače prodaješ tuđe? Nasledio si, prosledi”.
Te materijalne stvari, gradnja kuće, znaju samo oni koji su od temelja pa do krova zidali, borili se sa svakakvim majstorima, koji su nosili malter, gledali šta drugi rade i postali i oni uvaženi i traženi. Drže do sebe, obećavaju, lažu, pomeraju rokove, iskrive zidove, pa ruše ponovo, zabetoniraju odzak, pa vade cepanicu ceo dan.
U narodu važi pravilo, sa majstorom moraš biti u dobrim odnosima, trpeti, nema svađe i prepirke, jer on ti pravi dom. Tako se kući ili kupuje stan, koji otplaćuješ na kredit najmanje dvadeset godina, nekad i ceo radni vek.
Ogromne kamate plaćaš, ali bolje banci nego zelenašima, jer njima ni kamatu nisi u stanju da vratiš. Svi koji su počeli od nule, bili podstanari godinama, znaju šta je muka, znaju da cene ono što su stvorili.
Odricali su se letovanja, ali su bili srećni, jer su imali svoj dom, gde im je porodica živela. Dobijali su decu i kada ništa nisu imali, jer ako čekaš da sve postigneš, onda ostaješ sam, onda ti ništa i ne treba.
Čovek mora da se namuči, ali ništa mu nije teško, jer život je borba. Sve materijalno, stvoreno, jedan zemljotres može da uništi. Duhovne vrednosti su duboke, one se ne vide, ali one su trajne, žive u nama, prenose se na druge, na potomke. Koliko su jake, takvi će i potomci biti. Surova istina je uvek bolja od trenutnog zadovoljstva.
Provlači se generacijski, živi i kada misliš da ne postoji, ona se javi. Uvek pretegne jezičak na životnom kantaru. Zato je jedinstvo porodice jako važno.
Svi imaju drugačije puteve, odlaze, ali se i vraćaju, nisu zaboravili svoje poreklo. Nisu zaboravili muku i trud svojih roditelja. Imaju taj osećaj, generacijski jaz nije toliko dubok da se ne može preći i spojiti. Oni koji nemaju to u sebi, imaju drugačije poglede na život, oni su individualci kojima porodica predstavlja teret.
Misle samo na sebe, otuđuju se, duhovno nemaju ništa, materijalno imaju previše (rađa se novi čovek).
Kao samonikli, bez korena, bez nasleđa, ništa im sveto nije, ni znoj, ni patnja, ni muka, ni odricanje onih koji su za njih stvarali. Smrt je njihov glavni saveznik.
Otimaju se kao lešinari kada vide kraj neke životinje. Za svakoga ima po nešto. Ako imaju potomke i oni će tako razmišljati, imali su od koga da vide i nauče. Ako čoveku ne pomogneš dok je živ, ako nemaš saosećanje, nemoj mu ni na grob ići, jer nisi zaslužio, jer je i mrtav veći čovek nego takvi živi.
Život je suviše kratak da bi se osećali gordi. Ta osobina je najgora, nema emocija, priziva zlo. Ako će neko da te pamti po tome, onda smo se odvojili od Boga, uplovili u neke mutne vode, koje nikom dobro nisu donele.
Svako svoju očevinu, dedovinu, koja je privatna i koja mu zakonski pripada, može da otuđi, proda ili da nastavi tamo gde su oni stali.
To je jasno i opravdano. Tu nema ljutnje ni teških reči. Sve je dozvoljeno i moguće. Nekad je to neophodno da bi se spasila porodica, da bi spasio život deteta, za to vredi ostati bez ičega, jer borba za život nema cenu, pa makar on i kratko trajao, ali si sve pokušao, savest ti je mirna, niko te neće osuđivati zbog toga.
Mrtvi će te blagosiljati, jer si duhovno njihov, oni to osećaju i oni bi isto uradili za tebe. Kosovo i Metohija, naša južna pokrajina je okupirana.
Ona je nedeljiva, jedino ona nema cenu, jedino se ona nikada ne sme predati. Šta znači sever Kosova, granica južno do Ibra, gde je naša Metohija?
Pojedine opštine centralne Srbije pripajane su autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohiji, da bi pojedini političari imali dovoljan broj delegata, opštinskih odbora, za skupštinu Jugoslavije.
Pripadnu Kosovu i Metohiji sa ovlašćenjima koja je imala svaka republika. Ko je tada branio interese Srbije?
Ko se tome protivio, ko je video grešku i prevaru, a da je smeo da se suprotstavi? Niko, svoje tajne su odneli u grob, jer su intelektualno i duhovno bili obezboženi.
Bili su proleteri, bez vere u Boga, bez nacije, bez osećaja pripadnosti srpskom narodu kojeg su trebali da brane, pa makar završili na Golom otoku. Bili bi upamćeni u istoriji kao ljudi koji su bar pokušali da odbrane srpske interese.
Severni deo Kosova je bogat rudnim bogatstvima, visokim planinama, skoncentrisani Srbi koji su imali snagu, imali institucije, sudstvo, policiju, školstvo, predsednike opština. Imali su instrumente da odbrane srpski narod, da se suprotstave i KFOR-u i takozvanoj policiji Kosova, “ROSU”. Šta nam se desi, šta nas to natera, šta smo očekivali, a šta smo dobili? Možda će nas vreme demantovati. Očekivali smo mnogo, a dobili ništa. Srbi napustiše sve institucije u znak protesta, verujući da će se nepravda videti, a pravda pobediti. Kad od neprijatelja očekuješ da bude sudija pravedni, onda si naivan, kao da od dzelata na giljotini očekuješ da ti neće odseći glavu. Kako se obradovaše okupatori, izabraše svoje albanske predsednike srpskih opština, popuniše institucije. Srbi na vetrometini, bez ikakve zaštite. Demonstriraju u znak protesta, hapse ih po spiskovima koje su imali, idu u nepoznate zatvore da ih prevaspitaju. Brane svoju lažnu državu koju priznaše NATO saveznici, čuvari reda i mira, zaštitnici srpskih logoraša. Sve što smo očekivali, to se i desilo. Metohija, najplodnija zemlja, po kategoriji, ravna Vojvodini, ako ne i bolja. Ko je obrađuje, kome je pripala? Ostaše Srbi, koji nisu prodali svoja imanja, kuće su im spaljene, ako se vrate biće uhapšeni. Ogromne šume koje vetar njiše pričaju tužnu priču, dok ih Albanci ne poseku.
Kao da oplakuju sudbine Srba koji su tu, kao i onih koji su “raseljena lica”, bez doma, bez svog ognjišta, bez prava na oteto. Kome oni pripadaju, odbačeni, sa svoje zemlje, nekada turski, a sada prištinski vazali.
Sada im je gore, jer da bi vozili auta, moraju imati kosovske tablice. Da ne bi bili uhapšeni, moraju imati preko devedeset godina ili da su mnogo mlađi, svi ostali su u opasnosti. Nisu ni oni pošteđeni.
Selo Koš, opština istok, zarobljene njive, porušeni spomenici, kuća od istorijskog značaja, zakonom zaštićena, odneta svaka cigla, samo jedan zid visine metar prkosi događajima. Bolje su sačuvani ostaci rimskog carstva u iskopinama, nego srpski objekti posle dvadeset pet godina.
Sve je oteto i okupirano. Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Budisavci, manastir Goriot opština istok, Prizren, Orahovac, Klina, Peć, Đakovica, u rukama bezbožnika.
Nemaju svoje bogomolje, već, kao kukavica, polažu jaja u tuđa gnezda, u naše svetinje. Prisvajaju ih, oni su ih gradili, od naše istorije prave svoju koju i nemaju.
Osvojiše neosvojivog cara Dušana. Oskrnaviše svetu zemlju kneza Lazara. Veterani PJP-a i vojske, oslobodili su sva ta mesta, doneli slobodu srpskom narodu na celom Kosovu i Metohiji. Da li bi ginuli i svoje živote davali, da li bi ranjeni ustajali i boj nastavljali?
Bili bi još strašniji, Kosovo i Metohiju ne bi napustili ni da im se naredi, jer ono što smo trenutno izgubili, nijedna ovozemaljska naredba ne važi. Slušali bi božiju zapovest, slušali bi duh Kosova, koji je ušao u naš um, koji nam je govorio da ćemo biti prevareni, da ništa neće biti ispoštovano, da smo narod ostavili.
Plakali bi kao kiša koja nas je ispraćala. Uzaludne tolike borbe i poginuli heroji, uzaludne žrtve, ranjeni, osakaćeni, duhovno opustošeni. Imali smo sve, slobodu, hrabrost, postali verujući, kao i ja. Kosovo i Metohija je bila srpska, osvojena u časnim borbama.
Veterani PJP-a i vojske, zemljo predaka, nisu te izneverili, niti će ikada. Okupaciju Kosova i Metohije ne priznajemo, kao ni njenu podelu.
Nismo je nasledili od naših predaka da bi je delili i prodavali. Svakoj sili jednom dođe kraj, doći će i ovoj. Ako je mi ne dočekamo, veterani PJP-a i vojske imaju svoje potomke, samo im moramo preneti duh Kosova i Metohije kao večiti plamen, koji se nikada ne sme ugasiti. Moraju znati, kao što i mi znamo i osećamo, da sveta zemlja nikada nije izgubljena dok postoji srpski narod.
Tamo su nam koreni, tamo su nam svetinje, tamo je naš život, nije nestao, nije se prekinuo, sve dok budemo verovali, podsećali i stalno opominjali. Ako sa razlogom prodate svoju očevinu, biće vam oprošteno, ali za Kosovo i Metohiju nema oprosta, već prokletstvo koje će pratiti svakog živog Srbina.
Srbija bez Kosova i Metohije je zemlja bez duše i srca. Može da bude siromašna, izolovana, može da bude bogata, napredna, ali ne može da bude Srbija.
To što su imali pripadnici PJP-a i vojske, njihove žrtve i stradanja, moraju znati svi koji će živeti i posle njih. Zato udruženje veterana PJP-a i boraca ima još teži zadatak, da ubedi sve koji žive u Srbiji, da ubedi svet koji nema milosti da borba za istinu zavisi od svih nas. Koliko budemo istrajni i sigurni, koliko budemo hrabri i požrtvovani, toliko ćemo biti i dostojni da vratimo okupirano Kosovo i Metohiju.
Vojnopolitička osmatračnica 