Dr Dragan Pavlović,
Da li se čovek rađa da bi stvarao, iza sebe ostavljao dela koja su od neprocenjive vrednosti ili se rađa da bi sam sebe uništio? Pa kakva je onda svrha života? Čemu radosti i mučenje, čemu ideali i razočarenja? Nije svet nastao da bi svi bili srećni i uživali u lepotama života.
Zavisi gde si rođen, kakve vrednosti si učio i usvojio, sa kakvim narodom živiš, da li si se prilagodio i postao isti kao oni, jer teško se odupreti kolektivnom ludilu, ma koliko bio pametan. Mali narodi, koji su stalna meta velikih sila, moraju da se drže propisanih normi i međunarodnih pravila, jer misle da samo tako će biti zaštićeni od drugih.
Nažalost, SR Jugoslavija, koja je jedna od članica Ujedinjenih Nacija, koja je učestvovala i u samom stvaranju te međunarodne organizacije, sa vizijom i jasnim ciljevima da niko ne može da ugrozi suverenitet neke zemlje, bez odobrenja saveta Ujedinjenih Nacija. Nekad su se poštovala pravila i osuđivali agresori. Biti nezavistan i slobodan da sam odlučuješ o sudbini svoga naroda, države, bila je velika privilegija.
Da li je baš sve tako bilo ili smo imali samo lažna ubeđenja da sami odlučujemo, da ni od koga ne zavisimo? Običnom narodu to tako izgleda, živi svoj život onako kako može i mora. Neko se bolje snađe, postane značajan, a neko je zadovoljan sa svojim životom i u najzabitijem selu i ništa mu ne treba. Samo da ga niko ne dira. Obrađuje zemlju, bori se sa sušom, poplavama, preživljava i opstaje. Tako sve do kraja života. Životni vek je ograničen i neizvestan. Kada su ratovi, uvek je bio kratak, za vojno sposobne, a duži za one koji ne učestvuju zbog godina ili zbog izbegavanja vojne obaveze. Kada se sabere i oduzme, prosek je uvek isti. Srpski narod je stalno bio na udaru velikih sila. Svaka generacija je morala da oseti da je život mnogo kraći nego što je predviđen. Uvek su ginuli najsposobniji mladići koji nisu imali ni decu ni porodicu.
Ostajali su starci i žene da produže lozu. Umesto da nas je mnogo više, nas je bilo sve manje. Šta očekivati kada si rođen na buretu baruta, kada ti je kolevka na Balkanu? Nisi još ni prohodao, a već si pušku morao da nosiš. Nisi ni prvu ljubav upoznao, a već si poginuo. Čudne su ljudske sudbine, kao i sudbine naroda kome pripadaju. Od siromaštva do bogatstva. Od raskošnog života, do uništenja. Sve se nekako preklapa, spaja i potire. Sve je bez smisla i radosti, više smo osetili i doživeli tugu i žalost, jer nas je neko iskušavao. Sve što je bilo normalno i trebalo da važi za sve zemlje, nije se poštovalo. Uvek su se borili neki ratovi, u svetu gde su ljudi, žene i deca ginuli, a da nije bilo osude ni žaljenja.
Oni koji bi i osudili i saosećali, nisu smeli od drugih, jer je mogla sudbina da zadesi i njih. Zato su mudro ćutali, gledali svoja posla, dok se zlo nije otelo kontroli. Kao pobesneli pas, sa penom na ustima, napadao je svakoga ko mu se našao na putu. Besnilo se širilo kao epidemija. Grizli su jedni druge. Od ljudi postajali su životinje. Od osećajnih, sa emocijama, postali su zločinci, bez trunke kajanja.
Svetska pozornica pretvorila se u gubilište. Od slobodnih ljudi, postajali su robovi. Kao u rimskim arenama, borili se gladijatori, bacani lavovima, dok su sudije na tribinama uživale, a njihovi narodi slavili smrt, kao pobedu čovečanstva. Rimsko carstvo je propalo, ali to seme zla je ostalo. Posle toliko vekova proklijalo je, oživelo, dobilo drugi oblik, pretvorilo se u NATO pakt.
Gospodari sveta, moćne sile i druge iz straha koje moraju da budu sa njima, jer ako nisu u savezu, onda si protiv, onda postaješ neprijatelj. Tako se postaje meta, tako se završava u areni, tako postaješ hrana lavova.
Ujedinjene Nacije niko ništa više ne pita. Ženevska konvencija koja je nekada važila, sada ne postoji. Takve institucije su se pretvorile u staračke domove koje i najbliži ne obilaze i ne posećuju, već svojim vetom skraćuju im život. Dotrajale su, kao senilni starci koji pričaju o svojoj mladosti, kada su nešto značili i čija reč se poštovala. Sada ne znaju ni gde su, ni zašto uopšte i postoje. Sedište staračkog doma je baš tamo gde mu nije mesto. Tamo gde se probudilo zlo koje smišlja kako da uništi i porobi što više naroda, a da mu se niko ne suprotstavi. Ko može zaustaviti kola kada krenu nizbrdo, a da ne pogine ili da se prevrnu?
Svi su znali osim SR Jugoslavije, padom Berlinskog zida šta će da se desi. Kao da nas je neko zaslepio, ošamutio, izvadio nam mozak, pretvorio nas u idiote koji nisu znali ništa, nisu videli stvaranje novog svetskog poretka gde mi nismo bili nigde. Kolo se igralo, a mi smo stajali po strani i gledali kako su se moćnici držali za ruke i truptali: “I opet”. Nismo znali da igramo, a možda nas nisu ni hteli, jer nam je bilo ispod časti da budem o tom kolu koje se pretvorilo u orgije, gde su jedni druge vukli. Neki su pali, valjali se po podu, ali su ustajali, onako zgaženi i hvatali se ponovo. Sa podsmehom smo gledali tu predstavu koja nam se na kraju smučila, okrenuli smo se i otišli. To nas je skupo koštalo.
Razbili su nam SR Jugoslaviju, izazvali građanski rat koji nije mogao da se spreči, jer tako je u kolu odlučeno. Ostala je samo Srbija i Crna Gora kao SR Jugoslavija. Srbija se još više zamerila NATO alijansi kada je 1998. Godine sa PJP-om i vojskom porazila terorističku organizaciju OVK na Kosovu i Metohiji. Osveta je stigla, bez odobrenja i staračkog doma UN. Ukinuli su međunarodno pravo, doneli pravo sile, udruženi, bivši prijatelji i osvedočeni neprijatelji, napali suverenu zemlju, Srbiju i Crnu Goru koje su jedine preostale od velike Jugoslavije.
Bombardovanje, NATO agresija je počela 24. Marta 1999. Toliko zemalja sa toliko moći, bombarderi, krstareće rakete. Najveće borbe su se vodile na Kosovu i Metohiji. Zašto baš tamo? Udarna pesnica Srbije, PJP i vojska je bila najviše skoncentrisana na području naše južne pokrajine koja je svojim herojskim borbama razbila teroriste OVK i preživele naterala da sa bojišta, kao kukavice prebegnu u Albaniju. Srpski narod je pokazao svoju veličinu i hrabrost.
Najbolji sinovi majke Srbije, PJP i vojska, branili su je svojim životima, osveštavali je svojom krvlju. Cilj NATO agresije je uništenje vojske i PJP-a, okupacija Srbije, Kosova i Metohije. Uništenje slobodarskog naroda. Meta su bili svi, ceo narod, žene, da više ne rađaju takve junake, deca, da se ne ugledaju na njih, jer kada porastu, biće kao i njihovi očevi, zato je bilo potrebno uništiti mladost, uništiti ponos, pretvoriti narod u roblje, gaziti ih, dok ne sagnu glavu i počnu da kleče. Nije ih bilo briga ko će poginuti. Bombe su ubijale i albansko stanovništvo i njihove izbegličke kolone.
Sve su to kolateralne štete, da se dođe do cilja, da se Srbija, Kosovo i Metohija okupiraju, da postanu baza NATO alijanse. Sve što je bilo zabranjeno u ovom krvavom osvajačkom ratu je bilo dozvoljeno.
Ako je tolika nadmoć najvećih sila koje su nas bombardovale, rušile infrastrukturu, mostove, bolnice, televizije, vojne i civilne objekte, bili gospodari neba, iz Avijana, Italije, leteli iz drugih zemalja gde su imali svoje baze. Bili smo opkoljeni sa svih strana, a bombardovanje je trajalo dan i noć sedamdeset osam dana. Ta brojka se urezala u sećanje srpskog naroda, kao amanet koji nikada ne sme biti zaboravljen.
Pamtiće ga pokolenja, kao najveći zločin kolektivnog Zapada, učinjen prema jednom slobodarskom srpskom narodu. Tolika bombardovanja, a otpor sve veći. Nema bele zastave, nema kapitulacije, nema predaje.
Od čega je PJP i vojska sazdana? Da li su to vitezovi sa oklopima slavnog knez Lazara, neprobojni, nepobedivi?
Odlučili su da upotrebe zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom, koja probija najtvrđi oklop, ubica tenkova. Nisu razmišljali o posledicama. Na Kosovu i Metohiji su je najviše upotrebili.
Oko osamdeset jedna lokacija gde je upotrebljena. Nisu vodili računa ni o albanskom narodu, a srpski narod su hteli da istrebe. Bilo je potrebno upotrebiti tihog ubicu. Prema NATO izveštaju, izručeno je trideset jedna hiljada projektila sa osiromašenim uranijumom, a prema podacima vojske SR Jugoslavije, bilo ih je preko pedeset hiljada.
Još strašniji su ruski izvori koji kažu da ih je bilo preko devedeset hiljada. U Crnoj Gori kontaminirana je jedna lokacija, a u južnom delu centralne Srbije, devet lokacija. Kosovo i Metohija je najgore prošlo. Nema mesta ni dela koje nije zatrovano.
Zar je Srbija toliko strašna da je moralo da se upotrebi zabranjeno oružje, čija radioaktivnost zadržava se u prašini, olujni vetrovi ga nose, zatrovali su ceo Balkan i susedne evropske zemlje. Radioaktivna prašina se udiše, deponuje u plućima, uništava bubrege.
Kada se nataloži, prodire duboko u zemlju, ulazi u podzemne vode, ulazi u biljke, drveće, u sve što se kreće. Vreme poluraspada osiromašenog uranijuma je večno, oko četiri i po milijarde godina, traje duže nego planeta zemlja, koju će uništiti mnogo ranije. Koliko su razmišljali o albanskom narodu, kao da zatrovana zemlja zna da prepozna ko je ko? Ona ubija svakoga. Smrt je okupirala Kosovo i Metohiju za sva vremena.
Nije poštedela ni KFOR koji boravi štiteći terorističku OVK i pretvarajući je u Oslobodilačku vojsku Kosova i Metohije. Najgore su prošli italijanski vojnici. Umrlo ih je oko trista. Boraveći u kontaminiranom, radioaktivnom području, bili su izloženi štetnom dejstvu radijacije. Najviše ih je umrlo od leukemija i limfoma.
Po nekim podacima, obolelo ih je još tri hiljade i šesto, a možda i više, jer prava brojka se nikada neće znati. Njihove porodice su tužile i još uvek se vode sporovi pred međunarodnim sudovima za smrt koja je dokazana na osnovu ispitivanja, da su u svome telu imali pojedini vojnici petsto puta veću koncentraciju osiromašenog uranijuma, nego što je to normalno. Njihovi životi plaćenika su mnogo važni i značajni za njihovu državu, kao i avioni iz Avijana koji su stalno leteli i ubijali srpski narod. Svi koji su bili na Kosovo i Metohiji za vreme NATO agresije su došli u kontakt sa osiromašenim uranijumom.
Bolje bi bilo da su bacili nuklearnu bombu, da smrt bude brza i sigurna, nego što je tiha i podmukla. Proterali su preko dvesta pedeset hiljada Srba sa njihovih vekovnih ognjišta.
Ostavili su svoje zapaljene kuće, svoju svetu zemlju, poneli su samo krst iz naših svetinja kao amajliju, poneli su u svome telu i radioaktivni osiromašeni uranijum koji će biti sa njima dok su živi. Izazvaće genske mutacije, tako da će njihovi potomci imati razne malformacije sa kojima će se rađati. Oni su raseljena lica, po celoj Srbiji, jer nemaju status izbeglica, jer Kosovo i Metohija je deo Srbije.
Prvih sedam do deset godina, obolevaju od leukemija i limfoma, umiru, a čude se kako im se to desilo, kao epidemija gripa. Najgore je što više ne postoji granica starosti, izbrisala je NATO alijansa.
Sve više umiru mladi, jer oni su najosetljiviji. Ako nas nisu mogli vojnički uništiti, poslali su nam tiho umiranje. Već posle petnaest do dvadeset godina, nastaje epidemija karcinoma pluća, debelog creva, dojki, koji su sve češći i kod muškaraca, kao i karcinomi genitalnih organa.
Tokom NATO bombardovanja, na Srbiju je bačeno petnaest tona osiromašenog uranijuma koji je i u najmanjim količinama kancerogen, izaziva rak. Niko nema prave validne podatke, koliko je pripadnika PJP-a i vojske umrlo posle NATO agresije od malignih oboljenja, zato što se za njih nije ni znalo da su uopšte postojali i da su učestvovali u odbrani Kosova i Metohije i zemlje Srbije.
Nesreća srpskog naroda i njenih heroja je ta što u miru se zaborave, kao da se Srbija stidi, kao da se pravda što ima takve junake, koji ćute, trpe nepravdu, čekaju, kao i svi drugi pacijenti u redu na pregled. Jedino kada dobiju karcinom, onda imaju prioritet za lečenje i za zakazivanje pregleda, a niko ih ne pita šta su radili, gde su bili, kako su ga dobili? Branili su Kosovo i Metohiju, zemlju slavnih predaka, bili izloženi sedamdeset osam dana bombardovanju, bili u kontaktu sa osiromašenim uranijumom, ležali na zatrovanoj zemlji, udisali radioaktivnu prašinu, pili vodu ozračenu iz bunara. Nije ih neprijatelj ubio, jer im nije bio dorastao, ubija ih tiha smrt, osveta zbog lude hrabrosti, zbog rodoljublja, zbog ponosa.
Posle toliko godina, već dvadeset pet od NATO bombardovanja, mi ne znamo gde su svi ti ljudi koji su bili u kontaktu, koji su ozračeni. Koliko je njih umrlo, a ne zna se uzrok smrti, koliko je još na lečenju, bori se za život, a smrt stiže?
Srbi i Albanci koji su ostali na Kosovu i Metohiji, dele istu sudbinu. Osiromašeni uranijum ih je ujedinio, postali su isti, jer imaju ista oboljenja, karcinome, leukemije, limfome. Albanci znaju, a ćute, jer su ih saveznici uništili, pa kako da ih tuže, a dali im tuđu državu? Na poklon dobili takozvanu nezavisnu državu Kosovo i smrt koja ih odnosi. Srbi su mnogo gore prošli. Nisu dobili Lazarevu svetu zemlju, otrgli su je NATO agresori, dobili su okupaciju, bodljikave žice, proterivanje, dobili su maligna oboljenja. Jedino to im je zajedničko sa albanskim narodom. Možda će se bolje razumeti kada shvate da su imali zajedničkog neprijatelja, teroriste OVK i NATO alijansu?
Možda će kad vide smrt, kako dolazi, tiho i ubija, a ne pita da li si Srbin ili Albanac, postati u patnji čak i prijatelji. Dovoljno im je da vide kako izgledaju životinje, koje su stalno u pokretu. Psi, mačke, lisice, vukovi. To nisu one životinje koje su ranije pre bombardovanja viđali.
Neke imaju i po dve glave, više nogu. I one su doživele sudbinu ljudi, genetske mutacije i njih su zadesile. Natalitet opada i kod Srba i kod Albanaca. Sterilitet u porastu. Uspeh je ako se rodi dete prirodnim putem, a ne veštačkom oplodnjom.
Kako istražiti i dokazati nešto što je većini jasno? Kako naučno dokazati i doći do istine koja će zaboleti svakog ko ima i malo razuma? Toliko naših stručnjaka iz raznih oblasti ne mogu da formiraju tim eksperata koji će dokazati da zaista za epidemije malignih bolesti koje haraju Srbijom, Kosovom i Metohijom, glavni uzrok je municija i projektili sa radioaktivnim uranijumom za vreme NATO agresije. Ako nam zapadni eksperti budu istraživali i dokazivali, uzročno-posledične veze, saznaćemo da to nije tačno, da čak deluje i pozitivno na zdravlje ljudi i životinja.
Deluje na koštanu srž, da pojačano stvara ćelije bele loze, koja pojačava imunitet. Ne kažu da su to nezrele ćelije, koje se vrtoglavom brzinom stvaraju i manifestuju se kao leukemije.
Gruba procena štete za vreme NATO agresije pri bombardovanju Srbije, uništavanju objekata, razaranju države, je oko sto milijardi evra. Kolika je šteta naneta srpskom i albanskom narodu za njihovo tiho umiranje, od malignih bolesti, zbog osiromašenog uranijuma? To niko nikada neće moći da proceni, niti će smeti da istraži do kraja, jer to nema cenu.
Uništavanje jednog slobodarskog naroda, na takav podmukao i zločinački način je neoprostiv i nikada se ne sme zaboraviti. Ako vojnički u borbi nisu uspeli da poraze heroje otadzbine PJP-a i vojsku, koristili su nedozvoljeno oružje, koje je zabranjeno svim konvencijama za upotrebu. Pa da nije štetno, bilo bi dozvoljeno.
Znamo tačno kolike su naše žrtve bile u direktnom sukobu sa terorističkom OVK, kao i sa NATO agresijom. Takav je rat, odnosi živote, ali to je časna smrt, jer za otadzbinu vredi poginuti. Svaki pomen, oni koji su preživeli, završili su mučeničkom smrću od malignih bolesti, a pre toga nikada nisu bili bolesni. Da li će doći vreme kada će pravda pobediti, kada će zločinci odgovarati i na kraju se pokajati? Nikada to srpski narod neće dočekati.
Ako smo imali hrabrosti da se suprotstavimo udruženoj svetskoj sili, ako smo iz tog rata izašli uzdignute glave, pa šta se desilo sa nama u miru da ne tražimo pravdu, da mi sami ne dokažemo da nije zločin samo u direktnoj borbi, već je zločin sa posledicama po ceo srpski rod, jer će nam biti uništena pokolenja. Nestaćemo kao narod, a nismo ni sebe ubedili, a kamoli svet da osiromašeni uranijum donosi sigurnu smrt.
Moramo biti istrajni, u svetu ludila, moramo biti pametni, možemo umreti, ali ipak će neko i preživeti, ali istinu moramo dokazati naučno, praktično. Bili smo živi eksperiment kao narod, kolektivni zamorci, tako su nas i tretirali, tako su se prema nama i odnosili. Ponašaju se isto i sada, posle dvadeset i pet godina, samo mnogo gore.
Umesto kajanja, otetu zemlju hoće da prime u Savet Evrope, fali im još jedna članica NATO-a da bi alijansa bila kompletna. Žele teroriste OVK da iskoriste da za njih ratuju, jer se zločinci prepoznaju. Zadužili su albanski narod, bombardovali su njihove kolone kada su im naredili da glume izbeglice. Ostavili su im osiromašeni uranijum, kao hipoteku za tuđu srpsku zemlju.
Teroristi OVK će im biti večno zahvalni, a srpski narod nikada ne sme zaboraviti, niti im može oprostiti. Veterani PJP-a i vojske, dok su živi, pamtiće zločine koje su počinili i tihog ubicu ostavili.
Srbija pamti, ne zaboravlja, od nje se traži da oprašta. Neka im njihov Bog oprosti ako može, siguran sam da naš nikada neće. Božija kazna uvek stiže, srpski narod se iz pepela diže. Neka bude i kraj sveta, zažaliti mi nećemo, teška nam je i planeta, kao kamen oko vrata, kada nemaš prijatelja, koga voliš ko rođenog brata.
Vojnopolitička osmatračnica 