Na društvenim mrežama pojavio se snimak kolone šlepera koji pripadaju Libijskoj nacionalnoj armiji (LNA) maršala Halife Haftara koji su na prikolicama prevozili balističke rakete srednjeg dometa Skad B koji su snimljeni u libijskom gradu Sirtu.
Snimak, koji se pojavio prikazuje kolonu kamiona sa natovarenim raketama R-17 ( po NATO klasifikaciji SKAD-B) koji pripadaju Libijskoj nacionalnoj armiji. Ono što budi sumnju jeste da li se konvoj sa balističkim raketama kreće iz Sirta ka Bengaziju ili iz Bengazija ka Sirtu.
Mnogi koji su poleteli da prokomentarišu snimak tvrde da to zapravo nisu bile balističke rakete nego prenosne protivavionske rakete Strela 2M (SA-7)?!
Međutim ova teorija se ubrzo pokazala kao pogrešna jer se na snimku zaista vide rakete Skad -B, ali trup rakete bez bojeve glave, koja je demontirana. Takođe rakete su bez goriva i pripadajućih lansera, kojih na snimku nije bilo.
Proturski mediji tvrde da su snage maršala Halife Haftara zapravo već transportno lansirna vozila sakrile na tajnim lokacijama gde čekaju rakete da budu montirane i naređenje za ispaljivanje prema već unapred određenim ciljevima.
Ono što pro tursko-katarsku opciju GNA plaši jeste što bi te rakete mogle biti upotrebljene za gađanje Tripolija. Naime, ove rakete svakako ne mogu da se koriste za gađanje pokretnih ciljeva i mobilnih snaga na širokom frontu, jer odstupanje od cilja se kreće do 500 metara, ali bojeva glava težine 985 kilograma može na mesto pada da stvori veliku materijalnu štetu.
Mnogi smatraju da su rakete SKAD zapravo Haftarovo oružje poslednje odbrane. Naime snage LNA su poslednjih mesec, mesec i po izgubile ogoromnu teritoriju i da su zapravo ove balističke rakete glavni adut koji će omogućiti da se incijativa i ratna sreća na frontu okrene u korist Haftara. Međutim, ono što je velika nepoznanica u ovom slučaju jeste zapravo u kakvom stanju su rakete SKAD.
Inače, ovo nije prvi put da su Haftarove snage pokazale da poseduju balističke rakete SKAD. Poslednji put to je bilo februara 2019 kada je ova grupacija iz Bengazija krenula u snažnu ofanzivu na jug zemlje.
Libijski skadovi zapravo su poslednji put borbeno upotrebljeni 2011. godine i to gle čuda 80 kilometara istočno od istočno od Gadafijevog rodnog mesta Sirt, prema Bregi gde se nalazi jedna od najvećih rafinerija oko koje su se vodile krvave bitike između Gadafijevih bezbednosnih snaga s jedne i naoružanih milicija sa druge. Tada je po prvi i poslednji put bila ispaljena jedna balistička raketa SKAD, koje su tad označene kao „poslednji adut Gadafijeve odbrane“. Inače, ova raketa nije pogodila cilj, nego je pala u pustinju, a onda je priča oko upotrebe skadova sasvim utihunla.
Od početka građanskog rata i NATO intervencije u Libiji dugo se spekulisalo zašto pukovnik Gadafi nije nikada upotrebio Skadove. Istina NATO je od pokretanja vazdušne kampanje kao važan zadatak dao pilotima da pronađu i unište kao u „Pustinjskoj oluji“ 1991 godine stacionarne lansere raketa SKAD, koje naravno Libija nikada nije imala kao Irak, ali je zato dosta toga i naučila iz upotrebe ovih raketa u sukobima. U NATO su dobro svi znali da Gadafi sa zasterelim raketama nema neke velike šanse da bi nekog u regionu ugrozio, ali su skadovi zato bili i ostali više psihološko oružje, kojim se verovatno htelo demoralisati pobunjenike da odustanu od ofanzive i izolacije Tripolija.Eskalacijom sukoba u samoj Libiji od februara meseca niko nije ni rečenicom spomenuo u medijima šta je sa skadovima. Verovalo se da je rakete Gadafi sklonio na sigurno, ali neki su sa zebnjom razmišljali šta bi se dogodilo da ce libijski ogranak Al Kaide dočepao raketa na mobilnim lanserima i sklonio ih na sigurno, a zatim kad dođe vreme bojeve glave od konvencionalnih pretvorio u biološke ili hemijske, a zatim iz zemlje u haosu ispaljivao rakete po regionu izazaivajući ne razaranja već više paniku i strah.
Srećna okolnost bila je ta da se taj scenario nije nikada ni dogodio.Rečenica koja se često u zapadnim krugovima može čuti za SKAD jeste da je to odavno zastarela raketa, pa je često zovu „starica koja odlično grize“.
Libija je inače posle Iraka bila jedna od zemalja koja je posedovala najveći broj raketa tipa SKAD. Sporazum koji je Gadafi zaključio sa Sovjetskim Savezom 1974. predviđao je nabavku 72 lansirna vozila 9P117 i oko 300 raketa R-17 u verziji Skad B. Za vreme Iračko-iranskog rata 1980-1988 posebno u vreme takozvanog „Rata gradova“ Tripoli je bio jedan od većih snabdevača Irana ovim balističkim raketama, dok Sovjetski Savey nije zaustavio čitavu priču oko isporuke skadova.
U periodu od 1992 pa do 2003. Libija je pokušavala da razvije sopsotveni raketni program na bazi raketa SKAD-B u saradnji sa Severnom Korejom, ali je program potpuno prekinut 2004. kada su prema Libiji ukinute bile međunarodne sankcije pošto su isporučili dvojicu bombaša osumnjičenih za eksploziju Boinga 747 nad škotskim mestom Lokerbi, kao i odricanjem od razvoja oružja za masovno uništavanje posle pada Sadama Huseina s vlasti.
Gadafi je borbeno upotrebio samo jedanput Skadove i to 1986. dan posle američkog napada na Tripoli i Bengazi, kao osveta zbog podmetnute bombe u diskoteci z Zapadnom Berlinu u kojoj su se okupljali američki vojnici. Na baze šeste flote na italijanskom ostrvu Lapeduza (danas poznatao kao prijemni centar za migrante koji dolaze preko Mediterana sa severa Afrike), lansirana su bila dva projektila R-17E (SKAD B) koja su pala u more pred samo ostrvo. Rakete nisu napravile nikakvu materijalnu štetu.
Do Gadafijeve smrti Libija je raspolagala sa 80 lansera i 400 raketa, koje su bile razvrstane u šest bataljona. Ta cifra u literaturi se pojavljuje 1997, ali i 2009. godine. Koliko je zasita lansera preživelo NATO bombardovanje, a kasnije i trenutni građanski rat nije poznato, kao i tačan broj raketa i u kakvom su one stanju. Da li će maršal Halifa Haftar lansirati rakete na Tripoli kao poslednji adut odbrane ostaje da se vidi.
Da li će Haftarovi skadovi izazvati Tursku reakciju, pa će se u Libiji uskoro naći i složeni raketni sistemi kao S-400 u nameri da zaustavi maršal Halifa da izvede raketni napad na Tripoli sa namerom da u more pomete GNA, Tursku vojsku i srijske plaćenike. Da li će Erdogan gledati blagonaklono ili će uslediti oštra rekacija? Pa videćemo!
Kratka istorija raketa SKAD
Za ovu balističku raketu zemlja-zemlja često kažu da je klon nemačke prve rakete V-2 ( Fau 2), ali okolnosti nastanka dosta su zapleteni. Na ruševinama trećeg rajha Sergej Korovljev dobio je zadatak da okupi sa svojom ekipom nemačke raketne stručnjake, kao i nemačku naprednu tehniku kao bi formirao vojni i svmirski raketni program SSSR-a. Uspeh se isplatio posle nekoliko godina kada je na raketnom poligonu Kapustin Jar lansirana (1948) godine prva balistička raketa R-1, koja je uvedena u upotrebu. Raketa je imala veliki broj mana česte ekplozije na lansirnoj rampi, zatim odstupanja 7 do 17 km od cilja što je bilo katastrofalno. Razvoj je okrenut novoj raketi R-2, koja je imala veći domet, ali i stalni problem sa gorivom. Razvoj rakete tipa SKAD počeo se rađati u posebnim biroima, kao što je OKB-1, koji je vodio Kirovljev, kao i OKB-2 Isajevog bio zadužen za motor.
Ova dva biroa 1954 godine stvorili su raketu R-11M. Angažovanje Korovljeva na projektu « Sputnjik» proizodnju raketa R-11M premeštena je u „Pogon 385“ u gradiću Zlatoust, gde je rad na skadu nastavio mladi inženjer Viktor Makejev.
Raketa R-11M prvi put prikazana je na paradi u čast Oktobarske revolucije 1957 godine na Crvenom trgu u Moskvi. Tada raketa nije još uvek imala zvaničan naziv, što je izluđivalo zapadne obaveštajce. Pojavila se u javnosti oznaka T-7A i niko nije znao šta to znači, pa je na kraju američki direktorat za oružje, izviđačku i svemirsku tehnologiju uveo imenovanja sovjetskih raketa po alfa numeričkom pravilu i raketa je dobila naziv SS-1b ( surface-to-surface missile/raketa zemlja-zemlja), a naziv se odnosio na celokupan sistem, ne smao na raketu. Početna oznaka za balističke rakete je bilo slovo S zato je sistem dobo naziv SKAD ( u prevodu prskalica). Sabiranjem ideja doneta je konačna odluka da sistem dobije naziv SS-1b Skad.
Skad je poznat pre svega kao kopnena raketa, ali malo ko zna, ds je skad bio i raketa namenjena za
podmornice. Sovjetska mornarica skadove je ugradila na dizel električne podmornice klase „Zulu“.
Bilo je ugrađeno par raketa, ali je sve to bilo daleko od pozitivnih rezultata, pre svega veliko odstupanje rakete od čak 8 kilometara od cilja. Osim nepreciznosti podmornica naoružana skadovima morala je držati jednak kurs i dubinu pred ispaljenjem rakete najmnje dva sata interval lansiranja između dve rakete iznosio je 5 minuta. Sovjeti su izgradili 77 lansera R-11FM ( SS-N-1B Skad), koji nije bio uspešan,ali je bio prekretnica u uvođenju novih i savremenijih mornaričkih verzija balističkih projektila.
Nikita doneo slavu SKAD-u
Zvezdani trenutak rakete usledio je pojavom Nikite Sergejeviča Hruščova, nekadašnjeg zavarivača,
polit komesara u Staljingradskoj bici, koji je posle smrti nasledio Staljina i odlučio da promeni svet sa oznakom Nuklearni ( ruski jedernji). Hruščov je imao zamisao da celokupna „Krasnaja armija“ postane opremljena raketama i da koristi nuklearno oružje, a SKAD je posatao vodilja ove zamisli zavarivača iz Ukrajine, a kičma raketno nuklearne podrške postao je upravo raketa SKAD.
Donet je dekret da se raketne brigade preformiraju u strateške raketne jedinice ,a jedinice opremljene sa R-11M preimnovane u operativno taktičke brigade pod komandom kopnene vojske. Svaka brigada opremljena sa R-11M dobila je devet lansirnih vozila, 200 kamiona i 1200 vojnika. Do raspada Varšavskog pakta bilo je operativno pet brigada uz samu granicu sa NATO paktom, a u Istočnu Nemačku sigle su 1962. godine i to model 8K14 skad B. Potreba za modernizacijom naterala je sovjete da krenu u modernizaciju rakete R-11M.
U skladu sa proklamovanom politikom ova raketa je dobila nuklearnu bojevu glavu i promenila oznaku iz R-11MU u R-17. Lanseri skadova bili su guseničari 8U218TEL, čiju proizvodnju zaustavlja Hruščov jer se ukida proizodnja klasičnih tenkova. Oštre vibracije koje su delovale na lanisranje i elektroniku uticalo je da se krene u razvoj novog vozila. Projektni biro „Titan“ u Volvogradu zamenio je guseničare novim vozilom MAZ-543 8×8.
Ovaj teretnjak ogledao se u jednostavnijoj vožnji, manji su bili trškovi, ali i manja prohodnost po bespućima ruskih tajgi i tundri. Vozilo je u proizvodnju ušlo 1967. i u kombinaciji R-17 dobio novu oznaku sistema 9K72 Elbrus. Vozilo je kasnije dobilo logističkog brata sa pretovarnom rampom.
Na raketi je zamenjen oksidant pa je domet povećan na čak 300 kilometara sa sistme je dobio oznaku 9K72 E. Biro Makejev razvio je raketu dometa 600 kilometara koja je ispitana na poligonu Kapustin Jar. Naziv rakete je dat kao SKAD C
Američki izvori procenjuju da je bilo proizvedeno oko 10.000 tih raketa , od kojih je ostalo u upotrebi još neki 5.000-6.000 raketa. Lansirnih vozila 9P117 izrađeno je 661.
Bojeve glave skadova
Iako je skad bio balistička raketa, koja je nosila nuklearnu bojevu glavu, one prema nekom pravilu nisu nikada skaldištene zajedno. Uvek su neke bojeve glave bile na redovnom tehničkom pregledu, posebno jedinice u dodiru sa NATO, a remont se vršio u raketno tehničkim bazama, koje su se u slučaju rata pretvarale u mobilne.
Skad B 9K72 uporebljavao je standardnu bojevu glavu, nuklearnu bojevu glavu 8K11M od 5 do 80 kilotona. Sve bojeve glave za skadove razvio je naučno istraživački institut za fizikalnu tehnologiju u Kasliju kod Čeljabinska.
Tri su tipa klasičnih,ali visoko eksplozivnih bojevih glava 8F44 namenjenih za R-17E za izvozne modele Skada dometa 300 km, brzinom od 1,4 km/s. Takva raketa znala je napraviti krater dubine do 4 metra, a širine 12 metara. Drugi tip bojeve glave je 8F44G Tuman-3 klasična hemijska bojeva glava, nosač nervnog gasa VX, koja sa upaljačem može aktivirati agens i uz pomoć vetra kontamanirati prostor dužine 4 kilometra i širine 600 metara.Treća je kasetna bojeva glava 8F44K, koju čine 42 visoko fragmentirana eksplozivna tela kalibra 122 mm.
Andrej Mlakar
Vojnopolitička osmatračnica 