AUTOR: Dr Dragan Pavlović
Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.
Ljudska psiha je toliko zagonetna, nepoznata, kao vasiona. Nema toga ko nije pokušao da pronikne u tajne koje su toliko nedostupne običnim ljudima, kao i psiholozima, dubokoumnim filozofima, da otkriju nešto što je nedokučivo.
Svaka epoha je imala svoje predstavnike koji su se izdvajali i sve dublje zalazili, stvarali teorije, pokrete koji su ih pratili i proučavali njihova dela. Koliko su uspeli u tome, ni oni sami nisu bili svesni? Gubili se u mračnim dubinama ljudske duše.
U tom traganju bili su čudni, njihova ponašanja neprimerna, bili su lucidni. Više su ličili na one koje su ispitivali i proučavali, nego na obične ljude. Šta je normalno i prihvatljivo a nije izopačeno i nastrano? Ulazili su u sfere neispitane, sa nemogućim dokazima.
Niko ih nije razumeo jer ono što se ne vidi to i nepostoji. Toliko smo napredovali da svaki dan saznajemo sve više. Otkrili nezamislivo, ali mozak koji je uvek bio tajna i veliki izazov, nismo ni dotakli.
Zar je on toliko moćan, da odoleva svim naporima da se otkrije, da konačno saznamo pravu istinu o ličnostima koje postaju, svuda su oko nas, ali ih ne poznajemo. Koliko smo sigurni u sebe, šta to krijemo što drugi ne bi smeli da vide?
Kako ćemo tek biti sigurni u one koji čuvaju svoje tajne?
Samo čovek koji ima vremena u određenim životnim trenucima razmišlja o tome, a do tada nam ništa nije padalo na pamet. Imao je preča posla, borio se u životnom vrtlogu, opstajao na litici planine.
Svaki korak koji je napravio bio je sudbonosan za njegov opstanak. Gazilo ga i vreme i životni problemi koji su bili stalno prisutni i uvek teški. Ko nas je učio kako da opstanemo i razum sačuvamo ako nije život?
Mnoga saznanja koja smo ranije već trebali da usvojimo i da nam olakšaju naše putovanje, nisu nam bila dostupna. Ko nas je to čuvao i lažnu sliku nam davao? Zašto smo bili siromašni ili nezainteresovani, da budemo uporni, da saznamo što više?
Da li nam je odgovarala takva slika koja je zaleđena i ne pomera se?
Ništa nismo primećivali, osim da se čudne stvari dešavaju. Uvek nas nešto novo iznenadi, trgne nas iz jednoličnosti i ustaljenih pokreta.
Postaješ autističan, radiš iste stvari mahinalno, u nekom svetu gde si sam, gde ništa drugo ne postoji, samo krugovi, besciljna okretanja. Ko vidi izlaz u tom začaranom krugu?
Nije lako prekinuti ga jer mašta nešto znači. Možda je to sigurnost naša, a nemamo hrabrosti da izađemo i suočimo sa nepoznatim. Uvek postoji taj iskonski strah koji parališe, blokira naše sposobnosti, vraća nas u prošlost, tamo gde smo bili zaštićeni. Ko nas je štitio od nas samih?
Zašto nismo pripremljeni na vreme? Čije greške sada moramo da ispravimo a mnogo je teže? Pušteni u divljini, gde je toliko opasnosti, da takvi ni noć nismo sigurni da možemo preživeti.
Niko nije pričao da život nije zaleđena slika, da ne postoji skrovište koje može da zaštiti nepripremljene. Čega su se to plašili oni koji su nam bili uzori? Ni oni nisu shvatili koliko je život kratak i da brzo prođe, a svoju misiju nisu ispunili. Ko će brinuti i štititi odrasle ljude koji su ostali na nivou deteta? Kako se osloboditi strahova kada su bajke pričane uvek sa srećnim krajem? Videli su da život nema nikakve veze sa našim lepim željama. Mnogo je složeniji i opasniji. Kako ga živeti, a strepnja uvlači se duboko u dušu? Osvaja mozak nepripremljen. Otkrivamo sami koliko smo nespremni. Postajemo nesigurni, naši ciljevi magloviti.
Detinjstvo nam predstavlja poslednji spas, bežanje od stvarnosti. Tamo smo sigurni. Koliko grešaka roditelja, što poturiše svoja leđa, a ne prepustiše malo tereta i deci, da osete tada kada najviše upijaju da to nije strašno?
Može da se preživi i sa strahom koji je tada prolazan. Koja će životinja napraviti tako nešto jer opstanak vrste je jači od posledice? Samo najsposobniji opstaju. Tu nema žaljenja, jer se jačaju pojedinci, koji će činiti zajednicu.
Te škole je većina preskočila, zato su problemi mnogo veći. Paralisani od budućnosti i svaki problem se teško rešava. Niko nije pričao o emocijama koje su pozitivne, obogaćuju dušu, ali ako postanu opsesija, parališu um. Od pametnog prave debila, od sposobnog invalida. Život je simfonija ako je orkestar pravi, ali ako je nepripremljen, on para uši.
Teško je slušati i svoj glas jer nije prirodan, izveštačen, sa zvucima koji umesto da smiruju oni nas plaše. Koliko složenosti u jednostavnim stvarima?
Mnogo smo obećavali a nismo imali pokriće. Drugi su nam davali lažnu sigurnost koju smo brzo izgubili. Kako priznati strah, a ne osećati stid? Pobediti sebe, a nešto nam govori da je to nemoguće. Možda nam je cilj, koji smo postavili, bio previše visok, nerealan, očekivanja drugih su bila mnogo veća. Više su verovali u nas nego mi sami. Do tog cilja, emocije su nas uništavale. Bile su pogrešne, samo su nas sputavale.
Mnogo smo obećavali, a nismo računali šta nas čeka. Ko može da se koncentriše na nešto bitno, kada nam pažnju odvlači sve ono nebitno? Ako dozvoliš da se okružiš pogrešnim ljudima, da ih pustiš u svoj život, a nisi ga još definisao, nisi savladao najbitnije stvari, da si ti jedini koji može o njemu da odluči.
Ti si onaj koji ga živi i vodi, a drugi, ako su prava podrška, mogu da budu u tvojoj blizini, ako nisu i ne trebaju ti. Zašto sebe mučiti kada ne moraš? Zašto ne odlučiti u svoje ime, a ne svoja osećanja rasipati na kreature koje ti ne žele dobro?
Ako su dobili priliku, dali sve od sebe da ti priđu, da postanu deo tvog života, a ne žele da tvoj uspeh dele, da se raduju, već ti nogu poturaju na svakom koraku. Da li je moguće u takvom košmaru sve to videti, biti ljut na druge, a imati razumevanja za pogrešne ljude?
Sve je moguće jer njihove osobine su skrivene, možda su trenutne i više se bavimo njima, gubimo vreme jer mi smo sposobni da sve stignemo. Oni su nama bitni, njima je potrebna pomoć. Tako žrtva manipulatora postaje zaštitnik svojih okupatora. Zarobljena a slobodna, izgubila cilj jer nije pripremljena, a našla utešnu ulogu koju brani i opravdava, a druge seče i uništava. Teško je vreme vratiti unazad, kada propustiš pravi trenutak a nisi svestan.
Gledaš u plafon i ne razmišljaš. Grize te savest a nisi svemoguć. Zatvaraš se u sebe, više tužan nego srećan. Bežanje od stvarnosti nikom dobro doneti neće. Iskoristili su tvoje slabosti, iscrpeli ti energiju, ostavili nemir i bes koji te još više ograničava.
Nijedan dan nije isti, sve postaje teško, jer strah izlazi kada ga najmanje očekujemo. Kako se odupreti osećaju da nema izlaza? Ko te je sputavao, nestao je. Priliku nije ispustio da iskoristi svoju životnu šansu, jer je bio pripremljen.
Godinama trpeo za tako nešto. Kada je bio spreman, tada je postao vidljiv i pokazao pravo lice. Nije ti se svidelo, ali je vredelo videti nešto, što ne liči ni na šta. Svako otrežnjenje, pa makar i ono najgore, dobro dođe. Tada su ti misli drugačije, nekako bistrije. Otkačio si nešto u životu, kao magarac u galopu, kad zbaci samar. Mnogo je lakše kad vreme prođe. Čudiš se sebi, što pored očiju ne vide ništa. Kako si mogao videti kada se to nigde ne uči? Ako ti je neko i pričao, nisi ga slušao, jer uvek je lepše verovati lažima nego istini. Nikog sreća nije napustila, ako je nije zaslužio. Kada se nešto loše desi, uvek ispadne dobro. Da nije tako, samo bi se loše osećali, nikada ne bi progledali. Mudrost nastaje u greškama, iskustvo se stiče u lošim procenama. Zašto se osećati izneverenim ako ti neko učini uslugu? Taj spas nisi očekivao, ali si ga dobio. Nisi se za njega borio jer nisi shvatio da ima neku vrednost.
Posle izgubljenih nadanja, velikih očekivanja, postajemo zreliji. Sada smo mi oni koji znaju šta hoće, a šta neće. Možda smo mogli da prođemo mnogo bolje, ali i ovako nije loše. Kao i život koji je promenljiv i nestabilan, tako i cilj koji je bio obećavajući, siguran, više nije. Kad shvatiš šta zaista želiš, svaka greška može da se ispravi. Sve nemoguće postaje moguće. Zato je mozak naš saveznik, sve loše potisne i nestane, zaboravi kao da se nije ni desilo. Ko može imati takvu moć, da od propasti napravi uspeh?
Mnogi koji su bili u tvojoj senci, davali su ti podršku, nisi je video ali si je osetio. Zato ranjenu dušu, brzo si lečio. Bila je to teška borba, emotivna, sa promenljivim ponašanjem, ali uspešna. Više su patili oni koji su te podržavali, jer oni su sve videli, sve ono što ti nisi.
Nisu ti mogli prići ni rečima, ni dokazima, jer kada su emocije u pitanju, uvek je bitka izgubljena. Koliko propalih na svetu zbog svojih grešaka? Neiskvarenih duša, zbog pogrešnog verovanja. Kada je neko prevarant, on zna kako može prevariti tako naivne osobe, koje misle da su svi ljudi dobri, da ne postoji zlo, jer polaze od sebe.
Radiš neki posao sam i uspeš u tome, postigneš uspeh koji je za divljenje, a posle toga doživiš razočarenje, jer si prevaren. Tvoj rad i muku prisvojiše drugi, postaše vlasnici tvoga sna. Udeljuju ti kao slepcu sa šeširom poneki dinar koji jedva zveči, jer je toliko mali i nedostojan tebe. Sve te to proganja, držiš u sebi, a samo što ne eksplodiraš.
Reči koje izgovaraš, one ne osuđuju, već nalaze opravdanje u koje i sam ne veruješ. Svima je jasno, ali to je tvoja odluka na koju niko neće da utiče. Kada bi oni koji ti dobro misle, a pogođeni su isto kao ti, preduzeli nešto, ne bi se prevarant osećao dobro. Život bi mu bio jeftiniji, nego milostinja u šeširu. Možda to ne bi bilo pristojno i kulturno, ali bi bilo jako edukativno, jer bi takvu osobu promenilo na bolje. Kao istina životna, koju treba sačuvati, svaka prevara gubi na značaju i vraća na pravi put.
Za ispravljanje nepravdi, toliko je energije i ludosti u svakom čoveku koji je prošao mnogo, a kada treba da zaštiti nekog, koga nije pripremio, sa kakvim će se ljudima u životu sresti, onda ne razmišlja o posledicama. Sve se to potisne i nađe drugi smisao koji vraća nadu da i prevara može biti dobra za dalji život.
Strah od neuspeha, prisutan je samo kod odgovornih ljudi koji žele da prikažu sebe u pravom svetlu. Boriti se protiv njega nije nimalo lako, ali što se češće javlja, jača nas i živi sa nama. Ako smo sigurniji u sebe, sve ga je manje, gubi se, ali ne iščezava. Dobar je kao podsticaj, pomaže nam da sve manje grešimo, ali se nikada ne opuštamo. Znamo da panika i iščekivanje nisu dobri dok traju, a kada prođu mnogo se bolje osećamo. Najveće greške se prave iz dobrih namera. Od samog rođenja, uvek treba imati na umu, kako pripremiti porodicu za borbu u životu.
To nije nimalo lako, ali je teže gledati njihovu patnju i nespremnost da probleme rešavaju na teži način. Osećamo krivicu zbog toga. Ljudi su svakakvi, spremni na sve zbog svojih sebičnih interesa, zbog trenutnog uspeha.
Treba ih prepoznati na vreme, zaustaviti njihovu pohlepu, imati svoj stav i biti dosledan da uvek postoji granica preko koje se ne prelazi. Takve greške se nisu pravile ranije u prošlosti, jer se teže živelo, svi su imali zadatke koje su morali da reše, poslove koje su morali da urade. To je bilo za njihovo dobro.
Samo čvrsti ljudi mogu imati karakter i držati do sebe. Svi oni koji to nemaju, postaju mekušci, plaćaju danak svoga odrastanja. Nemojmo grešiti zbog budućnosti, jer generacijske greške se prenose, kao veliko zlo, postaju sve veće i onda nam je kriv neko drugi. Da bi čovek izrastao u razumnu osobu, mora da zna šta su prave vrednosti, da razlikuje dobro od zla.
Njegova deca da se uvek bore za ono što je najvrednije, a to je da postanu dobri ljudi. Grešiće, ali i živeće srećnije, biće ispunjeniji. Razmišljaće svojom glavom, neće biti povodljivi. Samo slobodan čovek je realan. Zavistan od nekoga, uvek će činiti ustupke i neće se osećati dobro. To je u sukobu sa njegovim bićem, to nije on, ali iz nekog razloga mora da bude neko drugi. Bez obzira u kakvoj situaciji bili, pa makar i život nam od toga zavisio, nemojmo odstupiti od svojih načela, jer ako izgubimo sebe, nećemo imati ni druge vrednosti.
Nisu svi ljudi isti, ima i onih koji su slični nama, zato postoje prijatelji.
Čovek je društveno biće, što bude bolji i život će mu biti kvalitetniji. Ako ne ceniš sebe, kako ćeš druge? Ako se povučeš u samoću, izgubićeš osećaj pripadnosti jednom narodu.
Tu osudu ne smeš sebi da dozvoliš. Uvek je lakše misliti samo o sebi, ali to neće trajati dugo, jer život prolazi, a šta iza tebe ostaje? Sve što si radio, ako nisi stvorio porodicu, gubi smisao. To sigurno niko nije želeo.
Mnogo je teže brinuti o drugima nego o sebi. Kakav budeš bio, takvu ćeš i porodicu imati, to je neko pravilo. Prema zaslugama i odricanjima, stvorićeš nešto što je vrednije od tvojih muka koje si imao i koje su ti teško padale. Samo sebični misle drugačije, ali zato na kraju i loše prolaze. Kada je porodica u pitanju, nema kajanja, jer si stvorio život koji se razvija pred tvojim očima. Bićeš iznenađen koliko si duhovno bogatiji.
Razumećeš ono što su mnogi pokušavali, a nisu nikada shvatili, da duša ispunjava srce i mozak. Sve tajne koje postoje neka i dalje budu, ali osećaj sreće koji ćeš dobiti, biće ti dovoljan da ti život bude ispunjen.
Živimo život kakav god da je jer drugi nemamo, ovaj nam je najbolji, ma koliko da traje.
Vojnopolitička osmatračnica 