DOKTOR DRAGANA PAVLOVIĆ RATNI LEKAR POSEBNIH JEDNICA POLICIJE MUP-a Srbije: Probuđeni heroji odbrane otadžbine

AUTOR: Dr Dragan Pavlović

Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.

Pišući o ratu sa neke vremenske distance izgleda prilično lako, jer ti ne preti opasnost, jer si daleko od strašnih događaja koji bi ugrozili tvoj život, bezbednost. Možeš da idealizuješ ili da kritikuješ, da tražiš greške, da sudiš i presuđuješ, a da te ništa ne pogađa. Tako se obično i piše, bez emocija, u kratkim crtama, koliko žrtava, u brojkama, šta dobiše, a šta izgubiše.

Krivci su obično na pogrešnoj strani, jer moglo je i drugačije. Svi postadoše pametni, veliki stručnjaci, diplomate koje sve rešiše mirnim putem. Napraviše svet po meri, bez zameranja i krvi. Reči im izlaze iz usta kao nabujali potoci, ponekad zapene, kao voda oko kamena koji se našao na sred reke, pršti na sve strane. Sigurni u to što pričaju, kao da su bili tamo, sve videli, a nisu učestvovali.

Pokušavam kao ratni doktor da sve to čujem, ali ne mogu da verujem, da li su to prava ubeđenja ili su to priče za neke kojima su namenjene. Svi znamo šta treba reći, a da se drugima svidi. Izgleda da je većina glupa koja radi na svoju štetu, uništava sebe, svoje porodice, zbog nekog tamo “nebitnog” cilja.

Granice nisu važne, jer mi smo narod sveta. Ova planeta je svačija i ničija. Svuda možemo da se krećemo bez ograničenja. Niko nas ne pita ni ko smo, ni šta smo, ni odakle smo došli. Nema bodljikavih žica, nema ratova jer smo civilizovan svet koji želi samo mir i blagostanje.

Gorka istina je drugačija, ona baca senku na sve laži koje su izgovorili, a nisu ni trepnuli. Ako je neko služio vojni rok i položio zakletvu koja mu se urezala u pamćenje, koja je postala deo njegovog bića, način življenja, odnosa prema pravim vrednostima, a to je odbrana zemlje.

Sve je rečeno i ponavljano da se ne zaboravi. Da bi bio vojnik, potrebno je to i zaslužiti. Ako postoji bilo kakav zdravstveni problem, nisi mogao da obučeš uniformu. Osećao si se kao “škart”, nesposoban za vojsku, kao i za život.

Takva je slika Srbije nekada bila. Ko je mogao imati porodicu, a da vojnik nije bio? Zato su neki uzimali tuđe uniforme i sa takvim slikama nalazili mlade. Zašto je tolika sramota bila da su porodice krile kao najveće tajne svoju nesposobnu decu koja nisu bila na polaganju zakletve?

Reči zakletve nisu govorile o osvajačkim ratovima koji bi se vodili na tuđim teritorijama. Ona je bila jasna i precizno nam pričala o odbrani otadzbine, a ne osvajačka u nečije ime. Nije govorila o spašavanju nekog malog naroda tako što ćeš ga razoriti, uništiti i na kraju ostaviti. Nisu ruševine tekovina civilizacije. Pustoš i smrt vesnici demokratije.

Porobljeni narodi, zahvalni svojim osvajačima što ih zgaziše, a ne znaše zašto. Da je bilo šta od toga rečeno, bilo bi prepoznato i odbačeno. Za nas ne bi imala toliko značenje, ne bi bila vrednija od života. Svi oni koji su je položili, postali su ponosni, dobili dostojanstvo, ako ga nisu imali. Deo životne škole su prošli. Ostala su samo lepa sećanja, ostalo je iskustvo koje su primenili kada je trebalo.

Srpski narod je napadnut od toliko zemalja, jer nije pristao na predaju najsvetijeg dela svoje zemlje, Kosova i Metohije. Možda je moglo i drugačije, da nismo imali tu zakletvu koja nas je podsetila šta moramo raditi, da moramo svoju slobodu skupo platiti ljudskim životima. Znali smo koja je to cena. Osetili smo dah smrti i zavijenu zemlju u crno.

Neizbežna propast bila je sigurna kao i hrabrost maloga naroda koji je znao šta ga čeka. Šta se to probudilo a da nikada nije ni spavalo? Inat i prkos, hrabrost i ludost. Sve pomešano, a tako uzvišeno. Osećanja kao plameni potoci vulkana, eksplodirali su u nama.

Umesto da smo pali na kolena, mi smo izašli iz pepela. Zastava nam kao svetionik u magli i tami pokazuje gde smo. Nismo zalutali na tuđu zemlju, već na svojoj borimo se sami. Ko može biti razuman, naći opravdanje za takvu rešenost jednog odreda da preživi pakao, a da se ne preda? Samo oni koji su činili užički odred, specijalne jedinice MUP-a, znali su da kada je sve izgubljeno, tad je dobijeno. Video sam, šta je hrabrost kad se i smrt od nje boji. Oni koji se ne plaše, ni metak ih neće.

Moja razmišljanja bila su duboka. Gde je tu logika i u čemu je tajna? Šta ih to čuva, a život su unapred već dali? Svojim odlaskom na mesta stradanja, zašto svi već nisu pali? Objašnjenja nema, ali ono što su osećali, u borbu su pretočili. Nisu se branili, već su napadali. Nisu se skrivali, već prkosno stajali. Osetio sam tu energiju koja je zračila, jače nego uranijumske bombe. Ti ljudi uzavrele krvi, nisu čak ni radosni što su ostali živi. Slavu užičkog odreda teško je rečima opisati jer njihova dela zaslužuju mnogo više.

Ona moraju da se pamte, ne samo oni koji su činili taj odred, već celog srpskog naroda, da se nikada ne zaborave. Ako zaboravimo one koji su prošli celo Kosovo i Metohiju, svojom krvlju natoplili zemlju, zaboravićemo i Srbiju. Malo reči, a velika dela. Kako misli obuzdati a ne poludeti? Kako sve opisati, a nikog ne pomenuti?

Svi jednaki, jer su došli, svi odani, a šta su sve prošli? Sa takvim ljudima nije teško biti heroj, teže je biti kukavica, jer takvi nikuda ne idu. Oni su se na vreme sklonili i čekaju šta će biti. Propast je već izrečena, a od nas nije ni naslućena. Nisu verovali šta su pravi borci, o sebi ne misle, a za zemlju ginu. Šta je sreća, a da nije lepota življenja? Uživati u životnim čarima, misliti samo o sebi, a ne o drugima.

Moja je sreća mnogo veća, jer biti sa takvim ljudima, upoznati ih lično, onakvi kakvi jesu, a ne izmišljati kakvi su bili. Hrabri ratnici užičkog odreda, sa našom vojskom, sa položenom zakletvom, ispuniše je do kraja.

Nisu ostali nedorečeni. Dali su više nego što se tražilo od njih. Nije samo život, nisu samo kosti ostavljene na bojnom polju, već srce i duša. Oplemeniše sve nas koji smo bili uz njih. Postadosmo bolji ljudi, jer nam život dobi pravi smisao.

Shvatismo zašto smo rođeni i da sa siromašnom dušom nikada umreti nećemo. Mi smo ispunjeni drugim osećanjima, onim koje smo možda i zaboravili da postoje. Setili se izgovorene zakletve davno položene. Nije bitno ko si i šta si, ako si rodoljub onda si čovek, ako nisi onda ništa. Providniji si od vazduha, siromašniji od uranijuma. Crna zemlja razmisliće da li da te primi kada vreme dođe. Nisi zaslužio po njoj ni da gaziš, jer ćeš je zagaditi. Tvoje tragove ni korov neće sakriti.

Kosovski božuri procvetaće na mestima gde je užički odred bio. Svaka stopa imaće svoju priču, svaka žrtva nije uzaludna, jeste bolna, ali njen značaj je tako velik, da će tugu da otera, a ostaće samo ponos koji će biti u nama dok smo živi.

Svi ti borci, neustrašivi ratnici koji su preživeli, kao i oni koji su možda imali “sreće” pa nisu, već su život ostavili tamo gde su ga i namenili, u miru su zaboravljeni. Skoro od svih, osim od svojih ratnih drugova koji posećuju njihove porodice, daju im podršku i obeležavaju dan njihovog stradanja.

Zato ja pišem o “Zaboravljenim herojima” užičkog odreda, kao i svim drugim pripadnicima vojske koji svojom borbom za odbranu zemlje ispisaše stranice istorije. Možda se slava još ne vidi, ali videće se. Srpski narod počinje da shvata kolika je njihova veličina, da nepravda koja im je učinjena mora biti ispravljena. U miru svi smo loše prošli, veću smo cenu platili nego u ratu.

Njihove blistave karijere su uništene, izbrisani od svoje države, imena zaboravljena, a dela izgubljena. Teško je bilo biti patriota. Biti žigosan, a nevidljiv, zamenjeni, nezamenjivi.

Dostojanstveni hodaju, a ranjeni, prozivani i osuđivani, umesto slave poniženi i obespravljeni. Kako veličine sabiti u zemlju? Kako zaboravljenima usaditi osećaj krivice? Kada dobiješ nove prijatelje, koji su u ratu bili neprijatelji, onda je sve dozvoljeno.

Prave vrednosti gube na značaju. Novi ljudi drugačije misle. Zaboraviše prošlost i naše žrtve, ali dobiše karijere bez pokrića. Teško je bilo sve to gledati i preživeti. Nije se smelo ništa reći, jer svaka reč ima težinu, uništiće demokratiju koja se pojavi iznenada, udari nas kao grom iz vedra neba. Ostali smo bez reči, bez pitanja, bez odgovara. Šta se desilo sa našim narodom? Ko nam ubi duh slobode?

Ko uništi naše tenkove i teško naoružanje kad u ratu niko nije mogao. Tenkovi koji su grmeli Kosovom, bili na vrhu planine “Košare” ih pamte, kao i neprijatelji iznenađeni što videše dve utvare. To je zadnje što su čuli.

Zato u miru usijane peći, progutaše našu moć. Potreban je čelik da bude što tečniji, da se dopadne našim “prijateljima”. Sve je bilo jasno, ono što je nekad bilo časno, sada je sramota. Biti vojnik, sada nepostoji. Generacije prođoše, a niko u uniformi. Od ispraćaja slaviše punoletstva. Igre bez granice, zemlja bez odbrane. Istorija ne prašta takve promašaje. Svi imaju samo mi nemamo. Sve što je suludo, postade normalno.

Ko će da brani napaćenu zemlju? Kako povratiti nadu, a i veru? Borimo se u košmaru, zalutali u ambisu. Izgubljeni u vremenu. Slavimo tuđe bombardere, ljubimo im skute. Jasno nam je šta se dešava, jer sada diplomatija sve naše probleme rešava. Osetili smo sve to na svojoj koži. To nije moglo da traje previše dugo.

Nije srpski narod izgubljen i jadan. Kosovo nas opominje i vraća u stvarnost. To je možda i dobro jer su nas probudili iz sna. Kao pijani, bili smo veseli u propasti svojoj. Kad se nebo otvorilo i opomena kad je stigla, Srbija se tad na noge digla. Razmišljanja nisu više glupa, bilo je potrebno vreme da shvatimo ko smo i šta smo.

Ko su nam prijatelji, a neprijatelje smo već znali. Ono što izgubismo u pećima, možda je i trebalo. Sada imamo neku šansu, jer opasnost stalno preti, ko će zemlju da odbrani? Nije sve izgubljeno, već smo se osvestili iz pijanog mira, počeli da razmišljamo svojom glavom, videli opasnost koja preti. Progledasmo, a i progovorismo glasom pravednika. Nestade muk i tišina, podiže se velika prašina. Svuda pravda, a za Srbe je nepravda. Šaka jada na Kosovu podigla je svoju vojsku. Srbi zarobljeni godinama, bez oružja na barikadama, brane naše dostojanstvo. Davno izgubljeno, a sada nađeno. Sada je dobro biti živ, jer kad fukare zaćute, a ratni veterani progovore, neće nikom biti dobro. Svaki susret sa borcima užičkog odreda evocira uspomene.

U njihovim očima, vidim isti sjaj koji prepoznajem, ista čvrstina, ponosno uspravljeni, zaboravljeni heroji ponovo hodaju. Ništa se promenilo nije, nisu im bitne karijere, jer znamo ko smo i šta smo. Prave vrednosti uvek su na ceni. Niko ne može da ih kupi, jer nisu na prodaju. Kako je moguće da posle toliko patnji u miru koje su doživeli, a mnogi nisu preživeli isto misle.

Ne krive svoju zemlju Srbiju što ih je bila zaboravila. Nije ona kriva, jer je patila zajedno sa njima. Nema kajanja, sve loše što im se desilo je zaboravljeno. Ratni veterani sada su jedinstveni, udruženi. Ništa ne treba da kažu, jer svojim delima su rekli sve. Bili su u magli, godinama nevidljivi, a sada su postali jako moćni i vidljivi.

Sve što su imali, nisu izgubili, vreme je pokazalo da pravi rodoljubi uvek će biti isti, verni zemlji koju su branili. Rat je veliko zlo koje uništava sve pred sobom, donosi očaj i tugu, a stvara heroje čija imena nikada neće biti zaboravljena.

Heroji užičkog odreda nas podsećaju, da prave vrednosti uvek će da traju.