AUTOR: Dr Dragan Pavlović
Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.
Odlučivši da pišem o “Zaboravljenim herojima”, bilo je razmišljanja i dvoumljenja. Ko sam ja da opisujem takve ljude? Da li ću biti objektivan, imati posledice koje mogu da se odraze na njihove živote? Ako je potrebno da prođe jedan vek, a da bi neko pisao istinu o događajima koji su se desili, a nije ni rođen bio, već je tražio po arhivama, po pričama potomaka, da bi sve to objedinio u jednu celinu i objavio delo da se ne zaboravi. Jasno je da je to već davno zaboravljeno, osim pravih reči i govora najvećih junaka koje je neko zapisao.
Ostalo su nagađanja i proizvoljno pisana istorija jednog naroda. Kako pisati, a ne biti ličan? Koga se plašiti u miru, da li će kome istina odgovarati ili ne?
Svaki čovek ima u sebi neku osobinu koja je prihvatljiva i odgovara svima jer nikog ne ugrožava. To je zaista lepo čuti i biti srećan zbog toga.
Takva osoba je podobna za svako društvo, za sve događaje, jer ne iznosi svoje mišljenje, već piše bez zameranja, daje na značaju svima, bez obzira da li to zaslužuju ili ne. Koliko dela je objavljeno, a nepročitano? Znaju i oni sami, šta je istina a šta laž.
Više im odgovara ovo drugo, jer živeti u laži i iskrivljenoj istoriji je mnogo lakše nego u gorkoj istini koja zna da boli. Svako je izabrao svoj put, koji ga vodi do kraja. Nema osude, nema kritike, jer sve je dozvoljeno. Da li je bolje dočekati kraj života, a ništa ne reći? To smo imali prilike da vidimo i da se čudimo, kada neko značajan umre a ne progovori ništa. Sve tajne odnese u grob da sa njim počivaju u miru. Da li je to njegov strah, ili data reč, to nikada nećemo saznati, ali ćemo zato nagađati i pisati nešto što nikada nije rekao.
To me podseća na umetnika, slikara, gde likovni kritičari opisuju delo, tako da iznenade i samog autora, šta je hteo da kaže, kakvu je poruku poslao, jer su videli u tom nejasnom šarenilu boja, nešto što običan čovek ne može ni da sanja. Iznenadili su i samog slikara, jer otkriše nešto što ni on nije znao, otvoriše mu oči, ali nije negirao, jer kritika je bila sjajna, pa mu je odgovarala.
Dobro je kad sve kažu o tebi, a ti ne progovoriš, jer se ustručavaš, da ih ne razočaraš. Tvoje je da slikaš, a njihovo je da pričaju, pa zato su i postali stručnjaci. Zato sam odlučio da ne čekam da prođe jedan vek da bi se pisalo o zaboravljenim herojima Užičkog odreda. Ako sam imao hrabrosti da idem sa njima kao doktor u ratu, da ostavim svoju porodicu, nerođenu decu, pa nisam postao u miru neko drugi, već isti onaj koji nije razmišljao o svom životu, koji je bio otpisan. Veća je šansa bila da se ne vratim živ, već nestao tamo negde na Kosovu i Metohiji. Da li je bilo dilema i dvoumljenja? Nikada u životu nisam bio sigurniji da činim pravu stvar. Bilo je odvraćanja, pokušaja na sve moguće načine da promenim svoje mišljenje i odustanem od odlaska. Sa dosta argumenata koji su bili realni i govorili u prilog spašavanju bednog života. Kakav je to život ako ga štitiš po svaku cenu? Nisam ja avanturista željan provoda i izazivanja sudbine. Osećaj patriotizma i odbrane otadzbine je nešto što ima čovek ili ga nema. Tu nema kalkulisanja, nema razmišljanja. Život dobija smisao i važnost, jer postaješ pravi čovek koji ne razmišlja o sebi već o drugima. Stavljaš se na raspolaganje napadnutoj zemlji. Ko si ti da bežiš i kriješ se, a zemlja gori? Zar je tvoj život toliko bitan da ostaneš skriven dok drugi ginu za tebe, a ti čekaš priliku da kada sve prođe, izađeš i progovoriš drugim jezikom i postaneš značajna ličnost. Da sam poslušao druge, ne bih sada pisao o velikim ljudima, o zaboravljenim herojima Užičkog odreda. Bio bi dezerter i krio se kao bolesnik na nekom odeljenju, gde mi niko ne bi mogao ništa, osiromašeni doktor koji nije upoznao prave ljude, hrabre junake Užičkog odreda koji su bili sastavljeni od policije iz dosta mesta širom Srbije. Svaki pripadnik specijalnih jedinica mupa, komandiri vodova, četa, kao i komandant odreda su ljudi dostojanstveni, hrabri, bez straha za svoje živote, krenuli u neizvesnost, u odbranu otadzbine. Bili smo tamo gde se brani srce i duša, na Kosovu i Metohiji.
Da li je Božija sila iskušavala Užički odred, kada je dobijao najteže zadatke, da vidi njegovu čvrstinu, jedinstvo, da oseti njegovu snagu, moć volje? Kao ratni doktor, imao sam taj utisak. Znao sam zbog čega se to dešava. To nije bilo slučajno, već namerno. Kako je moguće da najteži zadaci, gde se očekuju najveći gubici dopadnu baš njima? Niko se nije žalio zbog toga, sve su prihvatili jer su mogli da reše nemoguće. Posmatrajući te odvažne ljude, video sam u njihovim pogledima i pokretima kao da su izabrani. Svoj život su već dali i nemaju šta da izgube osim Kosova i Metohije. Sa golim životom, ispunjenom dušom borili se za naše svetinje, za manastire, svojom nogom gazili po svetoj zemlji, kao po tepihu.
Ko je mogao da zaustavi Užički odred koji je imao sveti cilj, da oslobodi svaki deo srpske zemlje, gde godinama u Dreničkom kraju nije bilo policije, već samo teroristi, plaćenici i ubice. Mi nismo tu rođeni, neki su prvi put upoznali Kosovo i Metohiju, pa šta nas je onda to toliko vuklo u ravnice i visoke planine? Šta nas je to slalo u propast? Kako objasniti, a ne biti mističan, razumeti njihovu golgotu, a biti realan?
Toliko različitih karaktera, osobina svakog pojedinca, skupljenih na jednom mestu, stvoriti u jednu celinu koja isto misli, reaguje na pravi način, nema stajanja ni kad kiša od metaka pada. Nema kukanja za izgubljenim životom, za ranjenom nogom, za uništenim snom. Od policajca do komandanta ista pravila važe. Čast i dostojanstvo nije privilegija, već osobina koju imaju. Nema razlike, svi smo isti na prvoj liniji odbrane. Ko razmišlja o smrti? Ona i ne postoji. Ko može ubiti takve heroje, kada su svoje živote već dali? Od običnih ljudi koji se nisu razlikovali od drugih građana ni po čemu, svojim ponašanjem, junačkim delima postali su nešto drugo, uzvišeno, izašli iz prosečnosti i postali heroji.
Nisu bili svesni toga, jer su skromni, smatraju da im je to dužnost i da je to normalno. Kao doktor, analizirao sam njihovo odrastanje kao i ponašanje u svim situacijama. Imati tu čast da budeš deo takve jedinice se malom broju lekara omogućila. Mi koji smo bili sa takvim ljudima, postali smo duhovno jači, ispunjeni emocijama i snagom jedinstva, jer smo osetili energiju Užičkog odreda koji je postao deo nas. Upoznati takve ljude, a biti ravnodušan je nemoguće. Oni postaju deo tvog života, oličenje dobrote, hrabrosti, oni imaju cilj, imaju sve ono što drugi nemaju. Njihova borba za Kosovo i Metohiju je epskog karaktera, niko ne odustaje, niko se ne predaje. Znali su zbog čega su tu. Patili zajedno sa narodom koji je pre toga bio u zatočeništvu.
Oni su borci sa dušom. Sve mane koje su do tada imali, rat je odneo, ostale su samo vrline. Zar je potrebno da nas veći deo sveta bombarduje i napada da bismo postali ono što jesmo? Tako smo upoznali sebe, a i druge. Videli ono što je nevidljivo, osetili bliskost smrti i života. Upoznali tugu i očaj napaćenih. Tu smo gde jesmo, povratka nam nema.
Čekamo kraj agonije i propast koja nam je dodeljena. Moćni neprijatelji, nevidljivi, sa svih strana napadaju, teroristi još vidljivi u crnim uniformama, već vide pobedu. Užički odred bori se do kraja i kada se vojska povuče po Kumanovskom sporazumu, svoje položaje ne povlači. Teroristi sa svih strana vide svoju šansu. Mnogi su se prevarili i potcenili moć Božije sile koja nas je sve vreme čuvala, jer smo u nju verovali. Da nije naše vere, možda ne bi bilo ni nas. Možda ne bih ni ja sada pisao o junaštvu Užičkog odreda. Sve bi bila tama i ko zna koliko zatrpanih jama. Ni kosti nam ne bi našli, jer takvi su njihovi dzelati. Bili smo sigurni da naša borba nije uzaludna, pravda je na našoj strani, na svojoj smo zemlji. Užički odred je prošao golgotu, toliko borbi, zamki i napada, patnji i životnih sudbina. Prostor veliki, jedinice razdvojene, a deluju kao jedna celina. Kako je sve to bilo moguće uskladiti u takvim uslovima? Sačuvati ljudske živote, a odbraniti zemlju.
Kolika odgovornost komandanta čiju propast već svi vide? Svi neprijatelji, nigde prijatelja. Kako sačuvati odred od uništenja, voditi neprestane borbe, a biti čovek od autoriteta? Sve je moguće kada imaš takve borce, prekaljene u mnogim bitkama, koji nisu izgubili čast i dostojanstvo, već kao apostoli borili se protiv velikog zla. Ostali verujući, a prolazili kroz pakao. Videli i samog djavola i aveti smrti, a ostali ono što su bili, Božiji ratnici Užičkog odreda. Ko može da uništi takve ljude, sazdane od kamena, sa dušom i srcem deteta.
Ništa izgubili nisu, ali su dobili samopoštovanje i osećaj da su učinili sve što je bilo do njih da odbrane svoju zemlju. Imao sam čast da upoznam takve borce, da pratim njihovo prerastanje u heroje. Sve ono što je dobro, došlo je do izražaja. Zato su oni postali veličine, ostali ljudi i posle svega. To sam video i kada smo se vraćali sa Kosova i Metohije, posle potpisanog sporazuma. Tuga i patnja sa narodom koji nas je pratio do same granice sa Srbijom. Teže je bilo i od same smrti, lakše je nestati nego sve to gledati. Ostavljen narod kojeg treba da čuvaju oni što su nas bombardovali. Kako preživeti sve to, a ostati normalan. Još čujem kuknjavu i lelek kako odjekuju Kosovom. Ni kiša koja je padala nije nam pomogla, samo je pojačala tugu i očaj. Isti narod, a razdvojen. Ko će da ih štiti, brani, kome smo ih ostavili? Našu svetu zemlju napustili. To su najteži trenuci Užičkog odreda, jer emocije su pobedile razum.
Zagospodarile srcem i dušom. Srušile kamene gromade satkane u svakodnevnim borbama. Sve se završilo, a mislilo smo da nikada neće. Kao što i nije. Posle toliko godina, sudbina boraca koji su bili heroji u ratu, postali su teret u miru. O tome sam dosta pisao, ali je zajedničko za skoro sve učesnike, ista sudbina. Bili su na neki način odbačeni, mnogi smenjeni i sklonjeni na neka druga mesta. Država Srbija se stidela svojih ratnika. Oni dobro znaju da im je teže bilo u miru nego u ratu. Godine prođoše, ali gorčina u ustima i nepravda nikako. Sreća naša što nije prošao još jedan vek, već samo 21 godina da se setimo svih zaboravljenih. To je dobro, ima nade za našu zemlju. Znači to i borcima i njihovim porodicama, da borba za Kosovo i Metohiju ima trajnu vrednost.
U miru posvećeni porodici, očekuju da bude složna, da pomažu jedni drugima, da uvek imaju pravi oslonac i podršku. Karakteri su različiti, kao i ličnosti, tako da je sve neizvesno. Kako spojiti nespojivo. Uticati na nešto što od tebe ne zavisi. Deca već odrasli ljudi, imaju svoje potrebe i ciljeve koje se ponekad ne uklapaju u zajedništvo. Hoće slobodu po svaku cenu. Savet i razum slabo pomažu. Uticaj zapada pobeđuje. Od dosade prave dramaturgiju. Igraju se osećanjima roditelja. Da li je krivica u jednima ili u drugima? Tako će im biti i u životu, jer bez tolerancije i rauzmevanja nema zajedništva. Postaju otuđeni jedni od drugih. Svi imaju svoje stavove od kojih ne odustaju. Rovovska borba gluposti, gde pobednika nema. Ima samo pobeđenih sujeta i jedinki koje vode samostalan život, bez emocija za druge.
Dovoljni su sami sebi. Svoj komfor ni po koju cenu ne daju. Šta će im porodica koja ih opterećuje? Imaju svoje karijere koje su im toliko bitne da bi im deca i životni saputnik samo smetali. U nekom čudnom asocijalnom svetu žive. Daleko od stvarnosti, od problema drugih, imaju svoj mir. Ako ga neko poremeti, neće dobro proći.
Mogu biti uspešni i samostalni, zaboraviti odakle su i šta su, postati neko i nešto. Ima li mesta tu za porodicu? Sudeći po ponašaju mladih, oni ne mogu da se slože ni sa sobom, a kamoli sa nekim drugim. Braća i sestre postaju otuđeni. Nema empatije, nema pomoći. Razumevanja za druge uvek imaju, a za svoje najrođenije nemaju. Kako pomiriti dva oka u glavi? Plašim se, nikako. Uništiće sve oko sebe, žive roditelje će sahraniti, što im neće biti teško. Život prolazi tako brzo da možda neće imati priliku da se ostvare kao roditelji, da osete svu lepotu, ali i gorčinu porodičnog življenja. Odgovornost je velika. Ko da je preuzme, ako je lakše biti sam?
Vreme će pokazati koje su prave vrednosti. Možda nije kasno za mlade koji tako razmišljaju, da životnim putem ne idu sami, već da imaju porodicu o kojoj će brinuti i gde će pronaći pravu sreću. Karijere su značajne, ali i prolazne. Prave porodične vrednosti nikada ne blede. Ako izaberu neki drugi put, to je njihov izbor, a život je samo jedan. Uvek se nadamo da će jedinstvo porodice pobediti samoću. Slobodu imaš, ali porodicu nemaš. Bolje imati i jedno i drugo, ako si dorastao tome.
Vojnopolitička osmatračnica 