AUTOR: Dr Dragan Pavlović
Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.
Pokušavam da ne mislim, da zaboravim, da svoju tugu u sreću pretvorim. Sve što je bilo, da potisnem, da nađem mir i spokoj svoje duše. Sudbino prokleta, zašto mi dade savest, zašto mi ostavi osećaj krivice, koja me proganja, uništava svakoga dana?
Gde smo to bili, koga smo ostavili? Bili na Kosovu i Metohiji, ostavili zatočene Srbe u rezervatima, u bodljikavim žicama, zarobljene, bez ikakvih prava. Ako je nama ovako teško bilo u miru, kako je tek njima u ratnom okruženju, kada je svaki dan neizvesnost, pretnja?
Da li će jutro dočekati, ili će biti živi spaljeni? Kako opstaju na tim prostorima tolike godine, šta ih to drži vezane za zemlju koja je okupirana, za nesreću koja ih svaki dan uništava? Robovi svoje zemlje, zatočenici svoga života. Obespravljeni i ponižavani, ugnjetavani i ubijani, napadani i šikanirani, trpe i ne žale se, kao razapeti Isus na krstu, sa ekserima zakovanim na rukama, sa trnjem na glavi, sa krvavim ranama u duši, pate i ćute.
Njihove molitve, niko ne čuje, prave se gluvi, jer ih ne smatraju za ljude, za živa bića, već kao životinje, koje treba uništiti, istrebiti i proterati.
Koliko će izdržati, jer prođoše godine, a pomoći nema? Kao da su ih svi zaboravili, kao da ne postoje, a oni su živi. Oni su naša savest, naše kajanje i prokletstvo.
Nema nama mira, ni spokoja, jer su deo nas, ono što je najbolje ostalo, oni to čuvaju i brane. Padaju i opet ustaju, opčinjeni u svojoj tragediji. Ako njima nije dobro, pa kako će nama biti? Nema nama osmeha na licu, veselja i radosti, kada se setimo svih naših žalosti.
Pamtimo nesrećnike i posle dvadeset tri godine, kao da ih sada vidimo, kada su imali nadu, kada su nas hrabrili i svojim ostajanjem bodrili. Posebne jedinice policije svojim herojskim delima, vraćali su srpskom narodu veru, da nije sve izgubljeno, da je sve moguće u teškim vremenima, kada se otadzbina branila. Bili smo ponosni, jer smo deo tog naroda, deo njihovih života, sigurnost koja će trajati večno.
Svaka iluzija ima svoj kraj i početak. Naš ponos što smo tamo, što se borimo za prave vrednosti, bio je ogroman. Zagrlili smo Kosovo i Metohiju svojim telima, kao kad majka grli izgubljenu i uplašenu decu. Gde nam je sad taj zagrljaj, koji nam toliko nedostaje?
Oduzele su ga moćne sile, saveznici terorista, svetski probisveti, koji garantovaše sve, a ne učiniše ništa. Ko im je verovao da će tako biti, da će sve potpisano ispuniti? Samo mi, naivni Srbi, koji uvek traže neku pravdu, a ona je toliko daleka, kao zvezde na nebu. Vidljiva, a neuhvatljiva. Toliko laži izgovorene na jednom mestu, toliko prevara u rukavicama i žaljenja zbog takvih stavova. To licemerje, još više vređa, jer svi znamo po čijem naređenju to rade i tako postupaju.
Njihovi tvorci koji ih napraviše, koji im pomažu i samo zlo im dodaju, da budu još gori, da krstove lome sa manastira, da svaku srpsku porodicu koja se vrati ubiju u pojam, zapale im kuće, unište groblja, prebiju decu, da se odatle što pre sklone.
Nema mesta na Kosovu i Metohiji za Srbe. Sunce njih ne sme da greje, jer ono je samo njihovo. Ako su okupirali pomoću svojih NATO saveznika zemlju, onda su i vazduh, i nebo, oni su gospodari života, vesnici smrti, oni su robovlasnici. Srpski narod koji je ostao da živi u takvim uslovima postao je roblje.
Pa u Americi se vodio građanski rat između severa i juga da se robovi oslobode. Sever je pobedio, ali su robovi i dalje bili niža rasa, nisu se vozili istim autobusima, nisu išli u iste škole.
Mogli su da jedu samo jeftinu, genetski modifikovanu hranu i da rade najteže fizičke poslove. Nemaju ni sada pravu slobodu, jer im boja kože smeta. To je demokratija, puna su im usta te nakaradne reči, koju izmisliše da bi u ime nje vladali svetom.
Zaklanjali se kao iza Berlinskog zida, dok ga nisu srušili, tada su naše snove uništili. Nismo se snašli, nismo znali šta to znači? Svet posle toga nije bio isti, a mi se nismo menjali. Ostadosmo glupi i pored toliko pameti, iznenađeni i pored ratova koje smo imali. Kad ćemo sazreti, kad ćemo shvatiti da se svet promenio? Kao adolescenti kojima je sve dozvoljeno, jer imaju svoje roditelje, koji o njima brinu.
Kada ćemo odrasti i videti kako je život surov, kako je teži nego što smo mislili? Niko nas nije pripremio, štedeli su naše poglede na svet, ulepšavali ga, a mi od toliko obmana, nismo videli propast i realnost. Mnogo smo hteli i želeli, a šta smo od života dobili?
Zarobljene Srbe na okupiranom Kosovu i Metohiji, našu braću u našoj zemlji na koju ne možemo ni da odemo kada hoćemo. Pa čija je to zemlja, gde je granica Srbije?
O čemu pričamo kada nam je sve zabranjeno? Kome da se žalimo, istim tim koji su priznali Kosovo i Metohiju kao drugu državu? Kako će imati razumevanja i prihvatiti svoje greške? Druge zemlje to nisu priznale, jer imaju sličan problem, ali na njih je toliki pritisak, pa je pitanje dana kada će popustiti i pridružiti se otimačima tuđe otadzbine.
Naša bol je samo naša, oni to ne osećaju, jer nemaju emocije. Njima su rakete i bombardovanje glavni argumenti u svim pregovorima.
Veterani posebnih jedinica policije, muče istu muku, sve gledaju i teško preživljavaju. Kako ih ubediti u nešto što je njihov život? Borba za Kosovo i Metohiju, kao i za Srbiju, suviše traga je ostavilo u njihovim životima, da bi sve to prihvatili, kao normalno, da se odreknu sebe, svoga dela tela, svoje duše, da izvade srce iz otvorenih grudi i da ga poklone.
Da bi se to desilo, morali bi šiptarski teroristi da ih zarobe i na silu, da im vade organe i da ih prodaju, jer oni više vrede. Imaju rodoljublje koje je skuplje, tako da bi ih mogli više da unovče. Teško je pisati u besanim noćima, kad ostaneš sam sa sobom, kad uđeš u svoju dušu, kad počneš da kopaš, tamo gde si najranjiviji. Reči same naviru, kao i ogorčenje koje te obuzima.
Da li će svi shvatiti, šta nas to toliko muči? Verovatno neće, jer ne žele o tome da razmišljaju, ne uklapa se u njihove trenutne životne ciljeve. Ratni veterani posebnih jedinica policije, ne zaboravljaju, oni znaju šta su obećali, oni su ljudi od reči. Oni to isto osećaju, njihove duše pate, zajedno sa Srbima što su odvojeni, onim istim Berlinskim zidom, koji se davno srušio i premestio na Kosovo i Metohiju. Nismo ga videli, ali smo osetili da nam je zabranjen svaki kontakt sa njima. Posebna odobrenja, ali samo da priznamo, da to nije više naša zemlja.
To je kao da neko traži da se odrekneš svoje dece, jer su našli bolje roditelje i više ne pripadaju tebi. Nisi dostojan da im budeš otac, oteli su ih, ali moraš i da potpišeš, da ih se odričeš i da ih nikada više videti nećeš. Nije Srbija “surogat” majka, koja za novac rađa decu i prodaje ih nepoznatim usvojiteljima, koji će se brinuti o njima, bolje nego ona.
Nismo mi alkoholičari, ni narkomani, kojima centar za socijalno oduzima decu i daje hraniteljskim porodicama. Ako je Srbija siromašna, ona je puna ljubavi, ona ima u sebi toliko emocija, koje su jače od svakog bogatstva. Nije sve u novcu, ima nešto i u rodoljublju. Kako objasniti moćnim silama, kada one to ne razumeju?
Njihovi ciljevi su da unište sve što je jednoj zemlji sveto. Mirno spavaju, dok mi imamo košmare i stalno podsećanje, da smo možda krivi, što smo se vratili, što smo ih ostavili? Šta bi izgubili, osim života, koji nam je ionako uništen, sistematski i što je najgore u miru? Ako je bila sudbina, da se niko od PJP ne vrati, a da kosovski zavet ispuni, pa da li bi ga neko mogao odvratiti od takve odluke? Sigurno da ne bi, ali ta naređenja, prokleta da su, uvek nam unište dušu i srce, uvek nam donesu patnju i bol. Moraju da se poštuju.
Pa ko poštuje ostavljene Srbe na Kosovu? Ni mi sami nismo verovali u čuda, da će im biti bolje. Zašto smo onda sve to prihvatili, a sada ih gledamo kako se muče i čekamo? Šta treba da se desi, desiće se, ako odluče, da i deo, nazovi, slobodne teritorije preko noći zauzmu, jer jure kriminalce. Desiće se kada im odobre, ako ne budemo poslušni i ispunimo njihove želje.
Sve se zna, i kako ćemo tada proći, ali i oni, jer sve smo to već gledali i znamo ishod. Ako sudnji čas dođe, nema nama više života, samo smrt će nas dočekati. Neka bude kakva god da je, pa makar prošli kao knez Lazar, jer mi drugačije ne možemo.
Moramo platiti skupo cenu, našeg odlaska sa Kosova i Metohije. Ko preživljava sve ovo, neće mu biti teško, da natopi svojom krvlju svetu srpsku zemlju. Potrebno je da svoje kosti ostavi, tamo gde i treba. Duša će naći pravi put do izbavljenja, a telo je smrtno, svejedno je gde će biti zakopano. Borimo se za mir i stalno ga tražimo.
Niko ne želi rat, jer nisu samo životi posebnih jedinica policije u pitanju, već i njihove porodice, ko će o njima brinuti? Preživeli smo i brigu o zaboravljenim herojima, u miru, o zabrani da govore, o pretnjama koje su bile strašnije od samog rata. Ljudi su različiti, uvek neko iskoristi svoju šansu, dok drugi ginu i ostaju invalidi, pa šta očekujemo od onih koji nisu deo našeg naroda. Nekada ni mi sami sebe ne razumemo, već osuđujemo.
Uvek smo kritičari pravih vrednosti. Pogrešno razumemo emocije i pisanja, kada neko bez ikakve koristi, a na svoju štetu piše, jer ne želi da se zaborave pravi ljudi PJP-a, koji su svoj život dali, ako su se i vratili, niko to nije očekivao, jer su postali teret društva. Nisu ništa tražili, a i da jesu, ništa ne bi dobili.
Ono što su u ratu preživeli, dovoljno su videli i upili za ceo život. Zato je teško vraćati se u prošlost, podsećati se na slavne dane PJP-a.
Delima i herojstvom pisali istoriju, ali mnogima se i zamerili, jer nisu bili kao oni, vešti na rečima, a sposobni za svoju korist. Oni su čisti pred sobom, svakog mogu da pogledaju u oči, a da se ne postide, kao i njihove porodice, koje su sve to preživljavale.
Malo je razumevanja za takve ratnike, koji odbijaju i stanove, koji bi im dodelili, jer osećaju grižu savesti, zbog svih onih drugih koji su pali, nisu se vratili, a njihove porodice bile podstanari. Moja je velika sreća što poznajem takve veličine, koje u miru napuste i posao, gde imaju sjajnu karijeru, ali imaju dostojanstvo koje im ne dozvoljava da trpe nepravdu, da budu poslušnici. Takvi ljudi, po cenu svoje propasti, idu u planinu, rade druge poslove, koji su mnogo teži, ali ih ispunjavaju, jer su časni i nikada se ne kaju. Oni su i dalje veći rodoljubi, nego oni koji su bili iznad njih, ali čast nema cenu, niti brine o posledicama. Ona je u čoveku i kada on nestane, ona uvek ostaje.
Kada bi otadzbina bila napadnuta, ponovo bi se odazvali, bez obzira na sve nepravde koje su doživeli, i po kamenjaru, odvojeni od svoje porodice, osvajali vrhove, udisali svež vazduh, dok oni koji su ih na indirektan način oterali, bili bi sigurno negde na drugom mestu.
Srećna je Srbija što ima takve ratnike, koji su spremni na sve žrtve. Srećan sam i ja što poznajem takve ljude i što ih smatram svojim prijateljima. Kada bi pisao o takvim ljudima, sa imenima i prezimenima, bilo bi im neprijatno, jer oni su skromni, oni su zadovoljni svojim životom, jer su ga sami izabrali, od raskoši, do mučenja, od zavisnosti, do slobode.
To su vrline naših ratnika posebnih jedinica policije, koje me podsećaju da treba pisati, jer uvek će biti oni koji će razumeti, ali i oni koji neće.
Meni su važni ljudi sa dostojanstvom i časću, koji su pravi predstavnici najboljih sinova napaćene zemlje. Borim se sa sobom, sa osećanjima, pokušavam da ih kanališem, ali ona naviru kao nabujali potoci bistre reke. Oni me opsedaju, nose me, gde ću završiti, ni sam ne znam. Ako su i bile neke zlurade kritike na moje pisanje, ne obraćam pažnju, jer čovek kada progovori, a kaže nešto što obesmisli i samo njegovo postojanje, nije vredan pomena.
Ako imaju šta da kažu, neka slobodno pišu, niko im zabraniti neće, jer svako ima pravo na svoje mišljenje. Progovori, da vidim, kakav si čovek.
Kritika je jako bitna i konstruktivna, ako znaš šta ćeš da kažeš, ako vređaš, omalovažavaš, a mrzi te da pročitaš do kraja i da analiziraš šta je neko napisao, a nisi razumeo, pa to je tvoj problem.
Budimo otvorena srca, pišimo ono što osećamo, biće nam lakše, kao i onima koji slično misle. Nemojmo biti sebični, da svoje emocije zadržimo samo za sebe, jer će nas to koštati unutrašnje patnje. Kad vidiš čoveka ratnika, zamišljenog, znaj da ima neku veliku muku, biće mu lakše ako je kaže, jer možda njegova muka je gorčina i bol svih nas.
Zato PJP nikada neće biti sami, jer ratni doktori i posle rata misle o njima, podržavaju ih i kad je nevolja i kada su problemi. Mi ih razumemo, jer smo ih upoznali kada je trebalo. Njihove prave vrednosti i dalje imaju, ali su zatvoreni u sebe, a nije im lako.
Nije ni nama, ali smo za to da pomognemo i u miru, kad sve izgleda normalno. Ratni veterani posebnih jedinica policije, niste sami, niti ćete ikada biti, o vama će uvek misliti i brinuti vaši doktori, koji znaju kakvi ste ljudi, jer svaki od vas, samo pravi čovek može da bude.
Zajednička nam je sudbina, i mi je nesebnično delimo, jer svi smo zaboravljeni. Vi ste heroji o kojima pišem, jer želim da vas otrgnem od zaborava, jer ste zaslužili da se vaša imena uvek pamte i pominju, sve dok postoji i poslednji živi heroj odbrane Kosova i Metohije.
Sve što pišem je iz duše, iz srca, ono što osećam, onakve kakve sam vas upoznao. Moja je čast što pišem o takvim ljudima. Svako vraćanje u slavnu prošlost doživljavam teško, jer sve što je potisnuto, mora da izađe na svetlost dana, da bi i vi upoznali sebe, da bi vas i drugi bolje videli, a istorija će doneti sud, da li smo se za slobodu i pravdu borili, jer smo svoje živote otadzbini poklonili.
Vojnopolitička osmatračnica 