Šta je istina, da li ona uopšte postoji, kako je prepoznati, osetiti? Po čemu se razlikuje od laži, šta je prihvatljivije, da u to verujemo?
Istina je surova, ona traži žrtve, ona je pogubna za svakoga, najviše za onoga koji je govori. Loše prođu i oni koji je slušaju. Mala deca su zbog istine imala traume u detinjstvu, tako da ih je život naučio da sve što misle, deo moraju da zadrže za sebe.
U čemu je tajna, šta nas to sprečava da budemo ono što jesmo?
Nema tajni, sve se zna, od nastanka ljudskog roda pa do danas. Svi oni koji su se slepo držali istine, završavali su na lomači, vešalima, bili kamenovani, u tamnicama. Koliko su dugo izdržali, niko neće znati, jer im je život kratko trajao. Svako društvo funkcioniše na poluistinama, manipulacijama, na pravilima koje niko nije zakonom napisao, ali koja važe i ceo svet ih prihvata.
Svako ima svoju istinu, ima svoju verziju, onu lošu koja činjenice okrene u drugom pravcu, izmanipuliše sve oko sebe, od pravednika napravi najgoru osobu, od istine stvori laž.
Moć koju imaju takve osobe je velika. Sposobnost prilagođavanja i ubeđivanja je neiscrpna. Kada je neko meta, traje toliko dugo, sve dok na kraju ne pogodi u centar. Ljudi su po svojoj prirodi kolebljivi, kao daltonisti, koji ne razlikuju boje, tako i oni, lakše ih je ubediti u laž, jer je realnija od istine.
Manipulatorima je potrebna publika. Oni uživaju u svojoj pobedi. Dokazali su sebi da su vešti, da svoju volju nameću svakome, a da to niko ne shvati, nego prihvati kao svoje mišljenje.
Kome je uopšte stalo do istine?
U svakom društvu pojedincima, koji su se zamerili, bili odbačeni, žigosani i na kraju proterani. Malim narodima, koji misle da su u pravu, da ceo svet to vidi i da će prihvatiti, da budu suvereni i nezavisni. Velike sile su moćne, zakone one pišu, sankcije same uvode, uništavaju svakoga ko im se suprotstavi. Preslikano društvo uz silu. Kreiranje svesti jednog naroda, da imaju takva ovlašćenja da vladaju svetom.
Lažna sloboda i demokratija su im najjače oružje. Nema te države, nema tog naroda kojeg neće napasti, osim ako imaju nuklearno naoružanje i ako znaju da su fanatici koji bi ga sigurno upotrebili. Koliko ratova se vodi u svetu u isto vreme? Neki su bliže nama i to pratimo, gledamo stradanja i jednih i drugih, dok su drugi daleko od nas i za njih nismo mnogo zainteresovani i nije nas briga.
U svim tim zemljama ljudi ginu, najviše civili, žene i deca, kao da nisu živa bića. Žalije nam je psa kada ga auto zgazi ili kada ga neko maltretira. Čopor hijena će naterati i lava da se povuče.
Šta nam to govori o drugima a i o nama? Gubitak ljudskosti, istine i pravde. Živimo đavolsko vreme. Bog je digao ruke od ljudi, neka se unište do kraja, pa onda sve od početka. Istorija pamti, narodi zaboravljaju. Koliko je osvajača sveta bilo i kako su svi završili? Niko pouku nije izvukao do sada. Moć rasuđivanja, realnost, briga za druge, sve se pretvorilo u jednu histeriju koja govori o ljudima.
U životinjskom svetu, sve je jasno, do kraja ispitano, priroda vrši svoju selekciju. Ljudi imaju lošu osobinu, da brzo zaborave, da nikakve pouke ne prihvate, od njih počinje sve i sa njima se završava. Niko nije upoznao pravu ljudsku prirodu. Ona je nepredvidiva, iznenađujuća. Nismo ni svesni u kakvim zabludama živimo, a verovali smo da biti dobar i pošten čovek daje sigurnost, mogućnost da budeš i u neprijateljskom okruženju, jer si im bio prijatelj. Koliko je životom platilo ljudi, jer su imali takva ubeđenja?
Zašto je Kosovo i Metohija nedeljiva, Naša tragedija, naše duhovno poreklo, svetionik koji ne smemo dozvoliti da se ugasi? Zato što su Srbi živeli u svim mestima. Tu su im ognjišta, tu su rođeni, mladost proveli. Koliko sudbina, nestajanja celih porodica, a da se o tome ništa ne zna?
Zašto je selo Koš, Opština Istok poznato?
Po Kuli Monića, koju su napravila tri brata.
Bila je dužine dvadeset šest metara, širine dvanaest metara, prizemlje zidano od kamena debljine četrdeset centimetara. U prizemlju je bio mlin. Imala je osamnaest soba, zaštićena kao istorijski spomenik. Mlin sa kamenom, koji je mleo žito i kukuruz svima i katoličkim arnautima i Srbima. Oni koji su bili siromašni, mleli su bez ušura. Žrvanj se okretao, pričao istinu o dobrim ljudima, o srpskim domaćinima koji su svima pomagali. Sa preko dvadeset hektara obradive površine, sa dosta krava, ovaca, sa sedam hektara hrastove šume koju nisu sekli, čuvali svako stablo jer im je bilo žao. Živeli u miru, poštovali svoje komšije, išli na veselja i slave.
PJP i vojska u sukobu sa teroristima OVK, 1998. I sa NATO agresorima 1999. Pokazali su da nikada nisi siguran, ni u sebe, ni ljude koji godinama žive oko tebe. Posle Kumanovskog sporazuma, baba i deda iz Kule Monića, došli su u Peć, u hotel Metohiju, koji je bio pod zaštitom Italijanskog KFOR-a. Srpska crkva Sveta Prečesta je pretvorena u štalu u kojoj su zatvarali stoku i ovce. Uništili su freske. Svetinje su izbledele i nestajale. Sva sela Opštine Istok su učestvovala u obnovi crkve. Baba i deda, sa dedovim bratom i snahom, traktorom i prikolicom, 18. Jula 1999. su napustili Metohiju. Sa njima su krenuli iz zaseoka Opraške, majka i sin, Filipovići, ali su se setili da nisu stoku odvezali, vratili se da odvežu stoku i ostali u jaslama.
Gorostasni brka, Rako Milovanović, osamdeset šest godina imao, je ostao, došli su teroristi OVK iz susednog sela Drenja, odsekli mu glavu i kao Turci, stavili na kolac.
Kula Monića, poznata po saboru Svetog Ilije, 2. avgusta koji se održava svake godine, gde su sve nacije bile na jednom mestu, sa poštovanjem se odnosili i svoja prijateljstva jačali. Dvadeset dana je odolevala, jer nisu bili sigurni da su svi otišli.
Mlin sa kamenom je odnet zajedno sa brašnom, žitom i kukuruzom.
Svaka cigla je skinuta i preneta, samo je ostao jedan zid plača, koji svedoči o ranijem vremenu. Sedam hektara šume, nikad ne sečene, zvana Kutovi, isečena i prodata. Groblje nisu dirali, sve ostalo su uzeli.
Uzeli su im dušu, ognjište, a pre toga, davali im petsto hiljada nemačkih maraka da je prodaju. Nisu uzeli novac, otišli su bez ičega, ne želeći da precima polažu račune. Otišli su u Srbiju. Bili su prihvaćeni, ali ih je rodno selo vuklo, morali su da se vrate u selo Koš, 2007. godine, napravili su malu kuću, teško živeli, mučili se. Deda je umro 2015. godine, a baba devet dana posle njega. Toliko su bili bliski, da im je i smrt bila bliska. Želja im je bila da budu sahranjeni pored svojih predaka, na srpskom groblju.
Opština Istok je imala dosta srpskih sela, Srbobran, Lukavac, Belo Polje kod Istoka, Kovrage, Tučep, Poljane, Paljevo, Šaljinovica, Drnovčić, Stupelj. Srbi su išli iz sela Koš u osnovnu školu u Osojene. Sin babe i dede, je išao u Metohiju, u selo Koš, sve do 2017. godine, tada je postojala opasnost za bezbednost. Bio bi uhapšen, kao i drugi Srbi koji su želeli da se vrate. Sudbine Srba sa Kosova i Metohije su potresne, bolne, suze im same liju, a glas im drhti, jedina želja im je da se vrate na svoja ognjišta, da budu sahranjeni tamo gde su rođeni.
Jednostavni, skromni, ne žale sebe i muku koju imaju, žale za svojom kolevkom pravoslavlja, žale za svetom zemljom, Kosovom i Metohijom.
Kakva su osećanja Srba koji su ostali i preživeli, kao i onih koji su u Srbiji?
Zajedničko im je poreklo, iste svetinje. Sve što su imali, izgubili su, ali nisu izgubili osećaj pripadnosti svojoj zemlji, duša im je ranjena, pate i tuguju, sa radošću smrt očekuju, verujući da će bar mrtvi biti sa svojim precima ako ne mogu živi.
Zašto se Srbica tako zove, a nema Srba?
Zato što je to srpsko mesto, za vreme turske vladavine, prešli su u Islam. Tači se prezivao Danilović. Njegov pradeda, Radoslav Danilović, pravoslavni sveštenik u Srbici, u Islam je prešao 1898. godine. Promenio ime u Jusuf i oženio se Albankom sa kojom je dobio dedu Hašima Tačija i još četvoro dece. Ovi dokumenti se nalaze u biblioteci manastira Hilandara, a potiču iz manastira Sokolica. Slavili su Mitrovdan, držali ikonu, sveće i kandilo na tavanu. Šta od srpskog porekla ostade? Samo mržnja, zločini, jer znaju šta su bili, zato su se dokazivali i bili gori od drugih (poturica gori od Turčina). Kada će izdajnici i zločinci postati pokajnici i ljudi? Nikada. Ogrezli u krvi, ljuti na sebe, na svoje poreklo, stide se, a ne priznaju, dokazuju se, a nemaju čime. PJP i vojska 1998. su krenuli u akciju, jer su napadi iz zasede bili učestali. Teroristi OVK su se osilili, imali oružje, moć, blagoslov od zapada, sa svojim instruktorima, ubijali su srpske policajce, ali i svoje sunarodnike, Albance, koji su bili protiv njih. Zašto je važno stalno pominjati i ponavljati se? Zato što su pripadnici PJP-a i vojske imali strašne borbe. Razbili su terorističku OVK kao da nije ni postojala. Prvi put, posle toliko godina, Kosovo i Metohija je bilo slobodno. Moćne sile su bile iznenađene, kao i svaki put kada je Srbija ratovala. Uvek smo bili potcenjeni i omalovažavani. Svaki put su se prevarili. Nadam se i ovaj put. Besmrtni heroji PJP-a i vojske, plamen pobede proneli su kroz celo Kosovo i Metohiju. Svi koji su poginuli i bili ranjeni, znali su za šta se bore. Nisu bili naterani, nisu se povlačili, već su jurišali, ginuli i pobeđivali. Kad misliš da je sve gotovo, zaboraviš da velike sile nisu zadovoljne. Ko je mala Srbija da se suprotstavi NATO alijansi? Zato je 1999. godina prelomna u našim životima.
Sva bombardovanja i razaranja nisu toliko strašna jer žrtava ima i okupacija je došla. Srbija je dokazala da je dostojna svoje istorije. Časno se borila, tamo gde bi i veće zemlje nestale i bile uništene. Sporazum koji je mnogo obećavao, a u stvarnosti nije ispunjen, bio je teži od svih bombi koje su padale. Zlokoban i lažan, doneo smrt i okupaciju Kosova i Metohije.
Pogazio sva načela i obaveze koje su garantovale bezbednost Srbima na Kosovu i Metohiji. Toliko ubistava, nestalih Srba, dok je ih je KFOR štitio.
Šta je cilj i zadnja namera? Kosovo i Metohija bez Srba, etničko čišćenje, pisanje nove istorije, da Srbi tu nisu ni živeli, da manastiri nisu njihovi. Koliko će ih ostati, da li će izdržati?
Znamo šta znači Kosovo i Metohija, za sve Srbe, a posebno za one koji su dole živeli i za one koji i dalje žive u ropstvu.
Znamo šta znači PJP-u i vojsci koji su krvarili i za svetu zemlju živote dali. Što više budemo pričali i pisali, iznosili sudbine Srba i njihovu golgotu, doći ćemo do prave istine, koja će se videti i prepoznati u moru laži i manipulacije.
Nikada ne smemo odustati. Svako popuštanje pod pretnjom nikada nije dobro donelo. Borimo se za celovitost Kosova i Metohije, jer ono je nedeljivo.
Borimo se za pravoslavlje, za naše manastire, za Metohiju. Niko nije birao gde će biti rođen, u kom delu naše svete zemlje. Ako se odreknemo Kosova i Metohije, odreći ćemo se sebe.
Učinimo da naši mučenici sa Kosova i Metohije i posle smrti žive.
U miru da nađu spokoj duši, da borba nije bila uzaludna. Nada postoji, sve dok verujemo u nju.
Vojnopolitička osmatračnica 