Pripadnici PJP-a Koceljeve na Kosovu i Metohiji 1998. I 1999.
Da bi pisao o ljudima, potrebno je vreme, upoznavanje njihovih ličnosti, njihove reakcije u svim iskušenjima.
Upoznati dušu, zaroniti u dubinu, otkriti nešto što niko nije, što ni oni ne znaju da poseduju, nije vidljivo, ni prepoznatljivo i teško. Biti realan, pravičan, razumljiv, ne idealizovati, ne suditi, već samo opisivati ono što osećaš.
To je istina koja izađe na površinu, zatvori svakom usta. Nema pristrasnosti, nema hvalisanja, nema ulepšavanja.
Kako upoznati nekog toliko dobro da si siguran da nije optička varka, obmana, da nije pretvaranje?
Ljudi su skloni u pojedinim trenucima da se predstave u najboljem svetlu, da svoje mane prikriju, da izgovorene reči lepo i dopadljivo zvuče.
Težimo svi ka savršenstvu, idealizujemo sebe i druge. Gde je tu kritika i samo kritika?
Uglavnom nema je, izostala, izgubila se, sakrila se od silnih pohvala. Sramota je da se pojavi, jer će biti ismejana, neće biti dostojna da parira rečima izrečenim. Uvek smo oprezni u donošenju zaključaka, plašimo se da ne pogrešimo u proceni.
Kako pojedince smatrati prijateljima, verovati u njih, godinama potvrđivati to prijateljstvo i biti ubeđen da će večno trajati?
U miru i običnom životu je moguće, a prva prepreka koja naiđe, kada ti je potrebna pomoć, onda vidiš u šta si verovao, kako je prijateljstvo nestalo, pretvorilo se u nešto zlokobno, ubilo te u pojam, uništilo veru u ljude, zgazilo sve ono u šta si verovao.
Ništa nije ostalo, samo praznina. Nije ni razočarenje, nije ni tuga, jednostavno više ništa ne osećaš.
Neko mrtvilo, svejedno ti je ko će šta reći, jer je sve rečeno.
Nije život slomljen krčag koji možeš lepkom da zalepiš, izgleda isto, ali ne drži vodu, curi na sve strane, nikada neće biti isti. Možeš da se trudiš i da pokušavaš, ali unutrašnji glas ti ne dozvoljava, on te opominje: “Čuvaj se lažnih prijatelja”.
Neko nikada neće saznati i to otkriti, a neko ima sreće, pa sazna kad tad. Obično kada mu je teško, pa mu doda so na ranu, da boli, da se opeče, da lupi glavom u zid, da se sam razbije jer je bio glup, jer je ispao magarac. Svi drugi videli, samo je on bio slep kod očiju. Kada je doživeo
preobražaj, onda mu je sve jasno bilo. Sve je nestalo. Imao je bistar pogled, izoštrenu sliku, bio je otrežnjen.
Okolnosti koje ljude spajaju su različite. Od njih zavise i prijateljstva, zato moramo razlikovati i biti objektivni. Po čemu je Koceljeva poznata, šta je to čini posebnom, šta je izdvojilo i podiglo iznad prosečnosti? Nisu ni građevine, ni dani zimnice, već ljudi. To nisu obični bezimeni, koji šetaju i samo o sebi misle. To su policajci, pripadnici PJP-a.
Zašto pišem o njima, a ne o drugima?
Druge sam na vreme upoznao, saznao sve o njima, teško možeš nazvati nekoga prijateljem a da nisu samo interesi.
Ljude najbolje upoznaješ kada su na životnom ispitu, u ratu, kada je život u opasnosti. Tako je 1998. godina toliko značajna, gde od nedovoljno poznatih ljudi, doživiš nešto više, nešto što pamtiš ceo život.
Pripadnici PJP-a iz Koceljeve koji su bili u sastavu Šabače čete koja je bila deo užičkog odreda. Zborno mesto kafana kod Vinke, gde se čekalo za odlazak na Kosovo i Metohiju u borbu sa teroristima OVK.
Teško je upoznati policajca u miru.
Putevi su nam različiti, kao i predrasude.
Svakom građaninu su nepoznati, njihovo zanimanje je specifično. Kada te zaustave, ako si vozač, nešto si zgrešio, sledi ti kazna. Kako ih razumeti ili imati želju da ih bolje upoznaš?
Deluju strogo, odbojno, ukazuju na grešku koju si napravio. To se nikom ne dopada. Ne razmišljamo da oni rade samo svoj posao koji nije toliko popularan, a da nije njih, ne bi bio ni red ni mir, svako bi uzeo zakon u svoje ruke i bio sudija. To je anarhija, haos koji uništava sve tekovine jednog društva. Ići sa takvim ljudima u ratno područje je veliki ispit. Stalno sam ih analizirao, posmatrao, svaki njihov gest govorio je nešto. Neizvesnost moja kao doktora, i njihova sa naoružanjem, sa čekanjem na dugo putovanje po noći, po izmaglici, u nepoznato, u ratnu zonu, u iskušenja, u smrt, u svetu zemlju Kosovo i Metohiju.
Zemlja kneza Lazara je bila zauzeta od terorista OVK, osvojena, blokirana, nepoznata. Šta može lepo da se desi, a da nije stradanje, da nije gubitak života, da nije smrt?
Ponovo mi se javlja lik Vinke Dojić, vlasnice kafane, čuje se muzika u daljini, policajci nisu strogi, namršteni, već kao deca igraju neku svoju igru i možda u sebi razbijaju strah?
Osmeh sa lica im ne silazi. Ako su se oprostili od svojih porodica, ostavili sve što su imali, a sada srećni i radosni, dižu ruke, nazdravljaju, kao da se rađa život, a smrt ih tamo negde čeka. Ko se odazvao, a zna gde ide?
Ko se sklonio, skinuo uniformu ili otišao na bolovanje? Samo rodoljubi koji su spremni, koji imaju hrabrost i znaju zbog čega idu su se skupili.
Bila je to “Kneževa večera” kod Vinke, gde se nije pričalo o ratu, nikada više o životu nisam čuo viceva na jednom mestu.
Toliko duhovitih ljudi u najtežim trenucima. Iznenadili su i mene svojom jednostavnošću, prisnošću, prijateljstvo u vazduhu moglo je da se oseti, da se dodirne. Oni veruju jedni drugima. Nije mi trebalo mnogo da se uklopim u taj ambijent, jer ja sam postao deo njih.
Više sam bio zabrinut nego oni, jer moja uloga je drugačija. Biti lekar u ratu je nešto najteže, ali i najuzvišenije. Životi svih tih ljudi zavise od tebe. Da li si dostojan, spreman, imaš li hrabrosti, parališe li te strah?
Ko si u stvari ti?
Poznaješ li dovoljno sebe, kako si izabran, ko ti je dao takav zadatak, zašto nisi odbio, sklonio se, otišao na bolovanje?
U tim trenucima upoznajemo i sebe i druge. Sve što si osećao pre toga i bio neko drugi, sada si ratni doktor PJP-a, sada si sa ratnicima, sa hrabrim policajcima. Nosiš oružje kao i oni, policijsku uniformu, ni po čemu se ne razlikuješ, osim po ulozi koju imaš i nosiš u duši. U ratu si, ali se boriš za život svih njih.
Tvoja uloga je važna, ako se svi ne vrate, osetićeš odgovornost, koja bi te do groba pratila. Sva ta razmišljanja su nestala kada smo došli na Kosovo i Metohiju. Brzo smo se upoznali. Cela šabačka četa, ceo užički odred je osećao isto. Borbe su bile krvave i teške. Od običnih policajaca Koceljeve, postajali su ono što nisam očekivao, postali smo jedno, besmrtni heroji koji su hrabro jurišali, brinuli o svojim saborcima, strahovali za njihove živote, čuvali jedni drugima leđa.
U ratu postaješ čovek, hrabrost izlazi i ključa, smrt je se plaši. Sreća i sveci manastira stvaraju oklop, postaju vitezovi kneza Lazara. Nema umora, nema kukanja, znoj, krv i vene na čelu govore o odlučnosti da vrate slobodu narodu na Kosovu i Metohiji. Gde su ti strašni teroristi OVK? Gde su njihovi prijatelji sa zapada? Beže, spašavaju svoje bedne živote.
Bili su tako moćni, sigurni, imaju iskustvo naučeno po kampovima za obuku. Sve je to nestalo pred naletom jurišnika iz Koceljeve, Šapca, užičkog odreda. U vazduhu se osećao miris baruta. Borba za svako mesto, za svako selo.
Biti učesnik u tim događajima, kada se pisala istorija, kada se osvajala sloboda, za sve Srbe i poštene Albance koji su ubijani i trpeli godinama teror od OVK. Bio je to božiji dar. Srbi su stalno ginuli i napadani, kao i policajci, iz zaseda. Stradali su i civili, Albanci, koji su Srbiju doživljavali kao svoju zemlju.
Teroristi OVK nisu pravili razlike, ubijali su svakoga ko nije sa njima. Čitave porodice su mučene, zaklane, ubijane, pojedinci na kolac nabijani. Smrt je bila olakšanje, a zarobljavanje teško mučenje. Ko je imao priliku, on se ubio. Ko nije stigao, delove tela niko nije mogao naći. Kosti Srba i policajaca su po celom Kosovu.
Grobnica nevinih žrtava, ogromna i nepregledna, kao Metohija, skrivena od očiju, od porodica, koje su čekale da im se sinovi vrate u Srbiju. Teže je bilo vratiti se živ nego mrtav. Živ moraš objasniti porodicama kako je stradao njihov najmiliji sin, suprug, otac. Ko je imao snage da to saopšti?
U borbi, tih dilema nema, još ako moraš da doneseš takvu reč, kolena ti klecaju, samopouzdanje nestaje, tuga i očaj se spajaju sa njihovim porodicama. Tada shvatiš da su to plemeniti ljudi koji imaju osećanja, koji su ranjivi, kada ostanu bez druga, brata. Koliko događaja potvrđuju da pripadnici PJP-a imaju dušu?
Traže doktora, u večernjim satima, do punkta gde su bili zbog povrede policajca. Preko brda, gde je zaseda moguća na svakom mestu, sa kolima, pojavljujem se sam. Oni su očekivali pratnju, zabrinuto su me pitali: “Doco, ko je sa tobom krenuo kao obezbeđenje?”
“Sam sam došao, šta će mi, ako se mora ginuti, bolje da poginem sam”. Posle ukazane pomoći i vraćanje policajca da primi antitetanusnu zaštitu i ponovo odlazak do punkta, kada je noć već uveliko pala, bili su iznenađeni. Zvali su na motorolu svaki čas da li sam stigao. To su policajci Koceljeve, moji pravi prijatelji.
Čovek kada je u takvom okruženju, ne misli na posledice, na svoj život. Misli o drugima, kako pomoći, stići, spasiti, pobediti. Boriš se za život, prkosiš smrti, a smrtan si. Teško je opisati, moraš doživeti, proći pakao.
Živi mrtvaci hodaju sa tobom. Ratnici PJP-a i vojske svuda oko tebe. Moliš se Bogu, ako neko mora da pogine, neka to budeš ti, a ne moji prijatelji. Kad dostigneš tu fazu, kada ti je život borca vredniji od toga, onda si stekao trajno prijateljstvo.
U svim tim akcijama, moj prijatelj, medicinski tehničar iz Šapca, koji je radio na psihijatriji, smiren i hrabar, sačuvao je prisebnost u najtežim trenucima.
Svaki sledeći odlazak je bio sa prijateljima koje nikada nisam smeo ni mogao izneveriti. Bio sam uz njih, delio smrt.
Osetili duh Kosova i Metohije, zadojeni rodoljubljem. Nikada nisam odustao, a nisu ni oni. Tek se vratiš u Koceljevu, druga jedinica ode bez lekara i tehničara, bude ranjeno četiri policajca, a sve ih već znaš.
Bez poziva, samo sa molbom: “Nemamo koga, ideš sutradan sa medicinskim tehničarom iz Loznice, tamo gde si se jedva živ vratio”. To se ne odbija.
Živiš za trenutak kada te vide. To oduševljenje, nikakvim novcem, zlatom, ne može da se plati. Došao si među prijatelje, znaju da si pored njih, da će pobediti smrt, jer je se ne plašiš. To jedinstvo se spaja, meša, pretvara u veličanstveno prijateljstvo. Osećaš da si im brat, to osećaju i oni. Nismo u krvnom srodstvu, ali smo više od toga. Rat nas je zbližio, najveće zlo donelo je dobro.
Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije od strane NATO alijanse, ponovo nas je ujedinilo, na već oslobođenom Kosovu i Metohiji od terorista OVK. Sada je neprijatelj bio mnogo opasniji. Gađali su nas bombama, sa neba, raketama sa planina, sa svih strana. Od običnih policajaca PJP-a, sada su bili iskusni ratnici, koji su navikli na smrt, nikoga i ničega se nisu bojali. Pred mojim očima, ti obični ljudi, izrastali su u divove, u heroje.
Na rat navikneš, kao i na život. Sposobnost srpskih ratnika je da se prilagode i dobru i zlu. Njihova veličina je u tome što nema odstupanja, nema predaje, nema poraza. Borba za slobodu, za Kosovo i Metohiju je jedini cilj.
Zvezda vodilja, smisao života, čast i dostojanstvo, smrt ili život, ide se do kraja, do vrata pakla. Kroz sve su to prošli hrabri Koceljevci, sabačka četa, užički odred, zajedno sa svojim komandantom, komandirima i policajcima.
Koga izdvojiti, a da budeš realan?
U toj epskoj borbi, svi smo isti, nema razlike, samo su uloge drugačije.
Šta je najlepše što Koceljevci pamte?
Povratak kod Vinke u kafanu, gde srpska majka svakog policajca izljubi
gde se nazdravlja životu i srećnom povratku. Svi ti doživljaji se pamte ceo život. Postajemo jedna porodica, ogromna, složna.
Sve se završi Kumanovskim sporazumom. Svima je bilo teško. Srpskom narodu koji ostade da ga štite KFOR, pripadnici NATO alijanse, naši neprijatelji i policajcima koji su slutili šta će se desiti. Taj povratak pamtimo kao nešto što nismo želeli, nametnuto i naređeno.
U ime mira, dobismo najveće zločine nad srpskim narodom kada smo otišli. Nismo dobili smirenje, već nemire i grižu savesti. Ostavismo Lazarevu zemlju zločincima, okupiraše nam Kosovo i Metohiju. Zarobiše Srbe, staviše granice. Posle toliko borbi, dobismo mir, gde jedino teroristi OVK, pobeđeni, do nogu potučeni, ostaše zadovoljni.
Na bojnom polju, izgubiše sve bitke sa PJP-om i vojskom, a za stolom odneše pobedu.
Zla kob srpskog naroda, dobijaju ratove, gube mir. Sudbina srpskog naroda je večita patnja i borba za slobodu.
Sanjamo je kao sužnji vezani na lađama, dok bič seče kožu, otkida meso. Veslamo, a ne znamo kuda brod plovi.
Svi pripadnici PJP-a i vojske, znamo kako prođoše u miru. Čast i dostojanstvo, herojstvo, stečeno u ratu, koje neprijatelj nije tolikom silom uspeo da uništi, u miru dekretima, penzionisanjem, ćutanjem, poniziše heroje.
Dugo je to trajalo. Duže od gladnih godina, od suša, od kuge. Kad se pobeda pretvori u poraz, kad pravednog proglasiš krivim, kad borbu za slobodu pretvoriš u zločin, kad odbranu otadžbine obesmisliš, kad PJP i borce poniziš.
Tih posleratnih godina, niko se nije pitao kroz šta prolaze borci, kako prođoše rodoljubi, kako dezerteri postaše glavni? Koga pozdravljati i kome otpozdravljati?
Teško je podići ruku, kada znaš ko je kakav bio i gde se sve krio. Posle dvadeset pet godina, već veterani PJP-a i borci, bore se za svoja prava, za status. Neki su jedva dobili, neki nisu ni tražili.
Mnogi pripadnici PJP-a, kada su videli kolege koji odlaze u penziju, sa boračkim dodatkom od dvesta dinara, odustali su. Tu sramotu živi heroji, ne mogu sebi da dozvole.
Da li je to cena žrtve? Oni znaju za šta su se borili, za slobodu Kosova i Metohije, za Srbiju. Sve ove godine
ćutanja i stradanja, njihove porodice nisu ništa znale, kroz koji su pakao prošli njihovi sinovi, očevi, muževi.
Na promociji knjige “Kosovska sećanja ratnog doktora”, u Koceljevi, bili su svi policajci iz Koceljeve, iz Šapca, komandant iz Užica, Beograda, iz Kosjerića. Svi oni koji su čuli. Domaćini moji i njihovi, bili su ratnici PJP-a Koceljeve koji su svakog ko je došao, dostojanstveno ugostili. Svečanu večeru su organizovali u znak sećanja na ratne dane, na prijateljstvo koje je u ratu nastalo i koje traje i danas. Koliko su ponosne bile njihove supruge, a u isto vreme osećale grižu savesti, jer zavet ćutanja se odnosio i na njih. Heroji su skromni, oni ne pričaju, prihvatili su mir, kao životnu bujicu, koja ih nosi, sa kojom se bore, plivaju, dave se, iscrpljeni završavaju na sprudu. Neki od njih otišli su bez počasti u slavu. U našim srcima i dalje žive, mnogi su penzionisani, drugi još rade. Vratili se svojim obavezama, u kolotečinu života.
Građani Koceljeve, budite ponosni na svoje junake, na policajce PJP-a, oni su nešto najbolje što je ovo mesto iznedrilo.
Oni su moji prijatelji koji cene i druge moje prijatelje i sa uvažavanjem se odnose prema njima. Kakav je odnos drugih prema njima, ja to ne znam, ono što znam, da naše prijateljstvo stečeno u ratu nikada nisu izneverili, a nisam ni ja.
Kako se odužiti takvim herojima, njihovim porodicama, njihovom stradanju, da se nikada ne zaborave? Ako ima volje, želje, ako još postoji rodoljublje, ako čast i dostojanstvo i dalje nešto vredi, dajte jednu ulicu po njima da se zove.
Ako je Srbija zaboravila da postoje, Koceljeva, pridruži se drugim gradovima i mestima, po celoj Srbiji, ovekoveči svoje policajce, heroje, da ih pokolenja zapamte, da znaju zašto postoji ulica i nosi njihovo ime. Oni to zaslužuju.
Ratni prijatelji ostaju do kraja života braća koja isto misle, sa istim žarom nose Kosovo i Metohiju u srcu. Sačuvajmo sećanje na takve heroje, jer dug prema otadžbini su odužili. Svojim životima su garantovali slobodu.
Budite kumovi njihove ulice, budite kao građani ponosni što ime Koceljeve proneše Kosovom i Metohijom i zemljom Srbijom. Slava herojima.
Vojnopolitička osmatračnica 