Biti za trenutak nemi posmatrač ljudi, gledati ih kao na velikom ekranu, gde igraju svoje životne uloge, dajući sve od sebe, da ostave utisak, da se pokažu u najboljem izdanju. Pratimo njihove sudbine koje se prepliću, padaju i ustaju, nadaju se, pate i proklinju sebe i svoje rođenje.
Sve je neka životna drama, sa malo crnog humora, gde imitiraju nekog drugog, a ne znaju ni ko su oni. Teško je igrati nekoga, a nisi briljirao ni u svojoj koži. To nezadovoljstvo se provlači, kao sumnja koja nas muči, kao neizgovorena reč koja lebdi u vazduhu, oseća se, treperi.
Da li je bolje ćutati, potajno se nadati, skrivati svoje misli, ili reći i pokvaritisve? Raspršiti iluzije, udariti u zid koji nas sve blokira, gde nema prolaza, ni izlaza, krvave glave, rasturenih misli, izneverenih očekivanja. Biti živ, a smrt dolazi, bar da si ostvario deo svojih snova.
Čovek je nesavršen, uvek mu fali nešto, kao skulptura umetnika koji nikako da završi remek delo, jer ako to uradi, šta će dalje raditi, da li će imati inspiraciju da započne nešto drugo, ili će prestati i biti samo običan smrtnik, bez ideja? Zašto zavidimo ljudima čiji mozak pokazuje ravnu liniju, kao da je lenjirom povučena? Da li su živi, ili vegetiraju, kao biljke?
Oni pričaju jednoličnim, dosadnim glasom, ceo život, ništa ne kažu, a osmeh im sa lica ne silazi. Prazni kao mehur od sapunice, koji samo što nije pukao, i liniju prekinuo.
Drugi sa mislima rastrojenim, sa oscilacijama kao od epileptičara u napadu, samo šiljci koji paraju nebo, dopiru do sazvežđa neotkrivenih. Kome je bolje, a kome gore? Stalno dileme i preispitivanje. Radiš nešto, a misliš o nečem drugom. Kao robot, završavaš posao, jer to ti je prešlo u naviku, a mozak odlutao u nepoznato, ne želi da se vrati, jer nije sve video, nije doživeo, nije osetio nešto posebno, što nije niko. Težnja za novim vidicima, izazovima, hoćeš da podigneš kamen, da ga pomeriš, a možda je ispod njega zmija, ali to moraš da učiniš, jer opasnost je privlačna, kao magnet. Da li smo savršeni, ili se samo pravimo, pokušavamo da sebe prikažemo na određen način, a to nismo? Ako smo primitivni, glupi i neotesani, to se jasno vidi, to se ne može sakriti. Svi su prolazili kroz razne životne cikluse, više bolne i traumatične, ali su iz njih izvlačili neke pouke, koje su se kristalizovale i potisle sve ono loše što su doživeli, kao da se nije ni desilo. Zato se niko ne osvrće na prošlost, jer ona je surova, ona bi poništila sve ono za šta si se izborio. Zato se ružne stvari brzo zaborave, a samo lepe uspomene pamte.
Pokušajte bar za trenutak da zaronite u bunar koji ste zatrpali, niko se neće osećati dobro. Retko bi se ko vratio u prethodni deo života i prešao sve isto, pa makar bio i mnogo mlađi. Malo je radosti doživeo, više žalosti i gorčine, kao da
smo kroz život išli samo kroz groblja i družili se sa senkama umrlih. One su nekada išle ispred nas, zvale da im se pridružimo, da nas je više. Bilo je iskušenja, a malo nade, jer nismo imali cilja, nismo imali želje, svetlost je bila daleka, a smrt tako blizu. Delovala je više prijateljski, nego život koji je bio neizvestan. Umiranje je bilo normalno i jednostavno, sve se završi i čovek se odmori. Nismo se pitali ni za šta, ni za izbor, ni za posledice, već kao sužnji sa okovima oko bosih nogu, išli dalje.
Robovi svojih prošlosti, još uvek čujemo prasak korbača, koji seče kožu, dok krv se sliva sa znojem i zaliva lance. Otupeli na bol, ne osećamo ništa, kao da to nismo mi, već neki drugi. Mračne šume i poneka staza, koja se ne vidi, ali se oseća, jedini su putokazi. Previše ljudi na jednom mestu, kako su došli, ko ih je pozvao, štatraže na takvom prostoru, a možda su mogli biti u nekom drugom okruženju, gde je mnogo prijatnije, gde se živi punim životom? Da li da ih žalimo ili da im se
divimo? Oni koji su se sklonili, smatrali su ih budalama, koji bolje nisu ni zaslužili, zato neka trpe, jer to je njihov izbor. Igra reči, za neke ne znači ništa, a za druge je svetinja. Zato su ljudi različiti, što je i dobro, jer ne mogu svi imati čast i dostojanstvo. Osuđeni unapred, poslati u smrt, otpisani kao potrošna roba koja se baca i više se ne vraća. Da li im je to dovoljno da shvate da su ih svi napustili, da nemaju više čak ni lažnih prijatelja? Oni su to znali, oni su svesno išli da stradaju, da osete svu težinu života, jer to do tada nisu doživeli.
Kao istraživači po džunglama, po neistraženim pećinama, po planinskim vrletima, tražili su nešto što se ne vidi, ali se oseća. Lebdi u vazduhu, ulazi u svaki deo tela, leči rane, obnavlja krvavu kožu, tražili su slobodu. Pa gde je tražiše po noći, kada se prst pred okom ne vidi, samo se čuje nešto kako prozuji pored ušiju i udari u kamen. Poneki bljesak i prasak, kao da se sprema oluja, očekuju neko nevreme, a oni su na otvorenom. Šta li su razmišljali u tim trenucima, verovatno nisu slutili, koga će u budućnosti sresti, ni šta će doživeti? Osetili su da im život polako nestaje, a nečiji koraci dolaze. U mraku videše siluetu i samo oči toliko jasne, prodorne, čak i boju, i neke iskre koje osvetliše put. Na trenutak osmeh anđela, da li su to u raju ili im se stvara biće koje im daje nadu. Boginja lepote iz snova, oplemeni njihovu dušu,
srce koje nisu osećali poče da treperi, kao list na vetru. Šta se to desi, a da svesni nisu? Kamene gromade razbiše se, padaju na sve strane. Ruke ispružene kao poslednja želja umirućeg. Ona lebdi, sve je stalo i vreme i pokret, opčinjeni takvom pojavom, bez reči, zaustaviše disanje, plašeći se da će nestati, da će ih ostaviti, a tek su je videli, osetili. U desnoj ruci nosi krčag, kao „Kosovka devojka“.
Svi su ranjeni, očekujući da im pomogne, da će je tako zadržati, na strašnom mestu gde izlaza nema. Progovorila je tiho, kao da šapuće. Njene reči su bile kao melem na ranu, nisu je čuli, ali su je razumeli. Oči su bile dovoljne da osete da su živi. Upijali su njen pogled, pratili svaki pokret, zahvalni Bogu što im posla boginju, koja će otvoriti rajska vrata, pa nekaim to bude poslednje što su videli, jer za to je vredelo živeti, ali i umreti. Bili su zbunjeni, to je i ona videla.
Glas koji je odjeknuo planinom: „Ratnici posebnih jedinica policije, vaše vreme umiranja još nije došlo. Ja sam vesnik života, ja donosim sreću i radost, vraćam vam nadu i želju da preživite, da hrabro jurišate, a da ne poginete, nisam priviđenje, već vaš san.
Potrudite se da ga ostvarite, a kada sve prođe i sloboda ako dođe, pojaviću se i ja, stvarna i živa, da budem sa vama kao dobra vila“.
Lako je držati do reči u ratu, biti onakav kakav jesi. Nema šta da izgubiš, a kao da jedva čekaš, jer će te zapamtiti oni koji su tu, pravi ljudi, u teškim trenucima.
Najteže je biti čovek od reči, u miru, jer sve što kažeš, doneseš neku odluku koja ti se učini da je prava, čak se i drugi slože sa tim. Polaziš od sebe i siguran si da će tako i biti. Već drugi dan, nikakav dogovor ne važi. Ono što si zamislio, nije više pametno, jer je toliki sukob mišljenja, da ti presedne i sama pomisao da si nešto rešio, a znaš da ne možeš ostvariti. Ruke su ti vezane, da se boriš protiv svih, a jedva čekaju tvoju grešku, da bi ti presela svaka tvoja odluka. Zavidim mrtvima, o njima sve najbolje pričaju, a o živima nijedna lepa reč. Pričaće i o njima kada dođe vreme, ali nije još došlo. Da li treba ćutati, videti sve, zaustaviti reči, jer će te skupo koštati? Dileme koje život nameće, da nemaš svoje mišljenje, da odluke koje drugi donose jedino su ispravne, a ti si tu samo da se složiš. Ako je neko pogrešio, kriv si ti, jer nisi reagovao na pravi način. Ljudski je grešiti, a samo veliki ljudi imaju hrabrosti da priznaju da su krivi jer su mislili najbolje. Biće zbog togakritikovani, možda i poniženi, ali će se osećati kao da su živi.
Nema života bez kajanja. Ono nas prati, podseća da naše ideje moramo nekada zadržati za sebe, jer ćemo se bolje osećati,nećemo biti u nemilosti svih. Možda sada razumem ćutanje, toliko godina veterana posebnih jedinica policije. Sve što je potpisano, bila je prevara, jer u miru niko ne drži do istine i pravde, samo obmane. Nevidljivi spiskovi, pojavljuju se, kao i imena koja su na njima, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i po celoj Srbiji. Možda smo i zaslužili jer nismo ostali i pored odluke da sevratimo.
Zato i dalje čujemo glasove koji će nas pratiti dok smo živi. Krivi smo štosmo ih ostavili, verovali u laži, doveli našu decu da ponovo rešavaju kosovski problem. Tražimo opraštaj od njih, od svih onih koji će jednog dana morati da ispune kosovski zavet. Veterani posebnih jedinica policije nemaju šta da izgube, ako treba da dođe do toga, neka bude što pre, dok još možemo da se krećemo, jer najveća je čast umreti za slobodu srpskoga naroda, a najteže je biti rob novog svetskog poretka.
NE PROPUSTITE:
ISPOVEST RATNOG DOKTORA SPECIJALNIH JEDNICA POLICIJE DR DRAGANA PAVLOVIĆA Nikada na ovim prostorima nećemo biti spokojni, jer ako si poseban, onda si napadan. Ako budemo kao i svi drugi, onda ne treba ni da postojimo!
ISPOVEST RATNOG DOKTORA SPECIJALNIH JEDNICA POLICIJE DR DRAGANA PAVLOVIĆA: Kako smo zaboravili naše ratne heroje! Slučaj Žuta kuća
HEROJI OTADŽBINE! SEĆANJE NA UŽIČKI ODRED POSEBNIH JEDNICA POLICIJE Zadnje odredište drenički kraj!
Vojnopolitička osmatračnica 