Dr Dragan Pavlović
Obruč se steže oko Srbije, potkovica je napravljena. Svuda neprijatelji, nigde u blizini prijatelja. Živimo mirno, kao da se ništa ne dešava, a propast je na vidiku. Kako se izvući, kako preživeti?
Cela NATO alijansa, ponovo na okupu, prete, opkoljavaju, dovlače teroriste OVK u Savet Evrope.
Zaslužili su, jer su ubijali srpski narod, okupirali deo Srbije, Kosovo i Metohiju, uništavali naše svetinje, rušili spomenike, palili srpska ognjišta, one što nisu pobili, proterali su da se nikada više ne vrate. Ovako izgleda pakao, već smo ušli duboko u njega.
Osećamo vrelinu, provlačimo se kroz močvare, nigde puta, svuda su mrtvi i duhovi, nemaš koga da pitaš. Samo se pojavljuju i nestaju. Prave aveti, nigde čoveka da vidiš, izobličene spodobe, prate nas kao senke. Već dvadeset pet godina mi smo u obruču, osetili smo smrt kada su nas bombardovali, rušili mostove, gađali sve što je stajalo i što se kretalo.
Kada se zlo ujedini, kada demoni osvoje planetu, sve ono u šta si verovao počinješ da sumnjaš.
Da li je svet poludeo ili sa nama nešto nije u redu?
Da li smo mi zaista posebni, pa nam niko ne odgovara? Zašto nas svi mrze i gledaju kao plen, kao neprijatelje? Kome smo se tako žestoko zamerili da samo žele naše uništenje?
Zašto Srbija nije uništena, zašto nije klečala i molila da nam oproste kada su nas ubijali, kada su našu slobodu osvajali?
Sve što Srbija radi i čini, to je nasledila od svojih predaka. Što ne dobismo mudrost i klanjanje, što velike sile ne obožavamo kao Bogove, već ih smatramo za đavole? Zato što oni nikom život ne daruju, oni ga samo uzimaju.
Ginuli su i naši slavni preci, nestajali, odlazili u legende, ali se nisu predavali, nećemo ni mi, jer naše poreklo je iz redova vitezova, a ne od potčinjenih škartova.
Što je veća sila protiv nas, to nam je i lakše, umreti je lepše. Ako je Srbija razjedinjena, svako ima svoje mišljenje, u istoj pameti ne leže i ne ustaje, ali kada je napadnuta, tada je najjača, tada je jedinstvena, ne broji žrtve, ne misli na budućnost, gine sada, ne ostavlja za kasnije, jer nema se vremena. Bolje poginuti u borbi, nego živ ostati u ropstvu.
Ko može razumeti srpski narod kada je nepredvidiv? Samo neprijatelji shvate kada je kasno, da neko i takav postoji.
Kao gorštaci, moraš im odrubiti glavu, da bi stekao njihovu slavu. Tad munje i gromovi, samo nebo dohvataju, oblake probijaju, gvozdene ptice obaraju. Biti nemoćan, a kada treba, postaneš toliko moćan, da svi zaneme. Više ne mogu ni da lažu, jer izgube moć govora.
Samo gestikuliraju, prave grimase, mlataraju rukama, imitiraju vođu iz drugog svetskog rata. Ponašaju se kao i on, hoće ponovo da osvoje svet. Kada se ugledaš na psihopatu, kada se ponašaš do kraja kao on, onda tako i završiš.
Evropo, gde si sada, progutala te tama, nema svetlosti tvojih velegrada? Svezaše ti i noge i ruke, zarobiše te.
U koga smo verovali, kome smo zavideli, kome smo se divili i u zagrljaj hrlili? Svojom sramotom, oterala si nas. Postala si gubava i trula. Nemaš nijedan mlad izdanak koji će ti vratiti sjaj.
Obrukala si civilizaciju, vratila se u kameno doba, šta je od tebe ostalo?
Sve tekovine koje si godinama gradila i vrednosti u koje si se zaklinjala, uništila si. Nisi dostojna da se tako zoveš. Ti si kolonija, za kratko vreme postala, a nekada si ti imala svoje kolonije po celom svetu.
Raspalo se tvoje carstvo. Uništila si samu sebe, ponizila svoj narod koji misli drugačije, ali se ne pita. Kada se pobune, konjima ih gaziš, hladnim šmrkovima ih kupaš, da spereš blato u koje si ih uvalila.
Vraćaš renesansu u srednji vek. Slobodu kažnjavaš giljotinom. Kad tako postupaš sa svojim narodom, kako ćeš sa Srbima, sa čim ćeš srpski narod kazniti? Ne moraš ništa da kažeš, znamo u napred. Dobro smo te upoznali, osetili tvoje sankcije, preživeli tvoje bombardovanje. Ubijala si nas bez milosti, uništavala sve što si mogla, ali ponos, čast i dostojanstvo jedino nisi.
Ti ne znaš šta je to, jer nikada nisi ni imala, a oduvek si želela. Nekada si se divila srpskim vojnicima kada su bili brži od tvoje konjice, delila im ordenje i pohvale, jer su ginuli za tebe, tada su ti bili prijatelji. Brzo si zaboravila, sa plitkim mozgom i blagostanjem koje si imala, ko će se setiti srpskog seljaka koji gine za svakoga, koji želi samo slobodu i ništa više?
Prošla su ta vremena kada smo mislili da imamo prijatelje. Izdala si nas, prodala kao belo roblje.
Ni ti nisi bolje prošla, ne zavidimo ti, jer gospodar preko okeana je mnogo ljut, kada podigneš glavu i nešto kažeš, ošine te bičem, da ti više nikada ne padne na pamet da imaš svoje mišljenje. Srpski narod te žali, oplakuje, saoseća sa tvojim narodom koji ne hoda, već puzi, nikada se neće uspraviti, da ide kao čovek, uzdignute glave i kada bude mogao, neće ustati, jer će se stideti.
Sada smo u potkovici, opkoljeni sa svih strana, a bili smo i pre dvadeset i šest godina, kada je PJP i vojska imala strašne borbe sa tvojim teroristima OVK koje si obučavala, naoružavala, hrabrila, da mogu da unište vojsku Srbije i PJP 1998. Bili smo svedoci i učesnici njihove propasti.
Da nije bilo planina i njihovih brzih nogu, ne bi bilo ni njih. Da nije bilo Albanije, ko bi ih prihvatio tako prestrašene i tešio?
Izneverena očekivanja, ali ti nije bilo dosta. Ko se usudio da tvoje miljenike razbije?
Opet, taj srpski narod, njihovi najbolji sinovi PJP-a i vojske. Moraju biti kažnjeni, moraju osetiti moć NATO alijanse, jer pojedinačno, niko ne sme.
Zato si se udružila sa svim saveznicima i bombardovala jedine prijatelje koje si imala, SR Jugoslaviju. Više si kaznila sebe nego nas. Šta si očekivala, a dobro si nas upoznala?
Predaju, klečanje, pokornost i milostinju?
Srpski narod nije birao neprijatelje, nije brojao avione, nije imao strah, nije imao gde. Ostao je na svojoj zemlji i čekao tvoje darove. Operacija “Milosrdni anđeo” je dočekana nemilosrdno, onako kako se đavo dočekuje.
Tog 24. Marta 1999. Godine, istorija je zabeležila bombardovanje jedne suverene zemlje, SR Jugoslavije. Glavne bitke su se vodile na Kosovu i Metohiji. Prekaljeni pripadnici PJP-a i vojske su pružili takav otpor kakav niko nije očekivao. Ginuli su, bili ranjeni, ali su se hrabro borili. Ponovo su te zadivili, ali bes je pobedio, strahovito bombardovanje po celoj Srbiji je pojačano i neprekidno trajalo 78 dana.
“Milosrdni anđeo” je pokušao sve, iz vazduha, sa kopna, ali nije mogao da uđe i probije odbranu granice Srbije. PJP i vojska je zahvalna svojim neprijateljima što su konačno upoznali sebe, postali su heroji, gubili živote, ostajali invalidi, ali su slobodu odbranili.
To je cena srpskog naroda koja je plaćena krvlju, to je velika sramota NATO alijanse koja je upotrebila sve što je imala, tepih bombe, kasetne, uranijumske bombe koje su ubijale slobodarski narod, najviše civile, žene i decu. Tu nepravdu, dok postoji srpski narod neće zaboraviti.
Pamtiće vas kao zločince, tako što će vas pamtiti i prenositi svojoj deci da nikada više neće imati poverenja u nekoga ko je spreman da uništi jedan narod i još da ga okrivi da je to i zaslužio.
Veterani PJP-a i vojske, učesnici odbrane otadžbine su podneli velike žrtve. Oni koji su poginuli, slava im, oni koji su bili ranjeni i postali invalidi kao i svi koji su preživeli u miru, nisu dobro prošli. Od NATO agresije, prošlo je dvadeset pet godina, ne bole ih toliko rane koje su dobili u borbi koliko ih boli nebriga države Srbije o njihovom statusu, koji je do sada morao biti ostvaren. Branili su otadžbinu svojim životima, a ona ih je zaboravila. To ih je pogodilo više od bombi, od toliko neprijatelja. Za Srbiju bi ponovo ginuli, jer isto misle.
Kada će se doneti zakon u zemlji Srbiji, da invalidi rata i preživeli borci PJP-a i vojske dobiju svoje pravo mesto koje im pripada. Postoji status borca, kategorizacija, gde je zakon koji će biti jasan i glasan, da ga čuju svi, da važi u celoj Srbiji, u svakom mestu, gradu, da bude jednak za svakog ko se borio. Da se znaju izdajnici, dezerteri, da se zna ko je bio borac, da bude vidljiv.
Nismo svi isti, niti ćemo biti. Zašto dezerteri nisu odgovarali pred vojnim sudovima?
Zašto su im biografije izbrisane, zašto ih država štiti? Zašto invalidi rata čekaju u istom redu sa svim ostalim pacijentima? Zašto nemaju poseban status u lečenju, rehabilitaciji i pomoći? Gde su privilegije koje im pripadaju? Kada će ih dobiti? Kome to ne odgovara? Ko produžava njihove agonije, ko ih psihički uništava?
Država ih je slala u rat, u odbranu otadžbine. Pa oduži se tim ljudima dok su još živi, olakšaj im muke, da ne čekaju u redovima. Oni se razlikuju od drugih, ali to mora da se vidi u celoj Srbiji. Mora se znati ko se borio, ko je dezertirao i izdajnik bio.
Ako prođu nekažnjeno, a borci za slobodu su davno kažnjeni i trpe nepravdu, ne mogu da ostvare svoja prava, ništa nisu rešili niti su dobili.
Zar treba da nam budu primer oni koji su bombardovali Srbiju?
Kakvu čast i privilegije imaju njihovi invalidi i borci koji su vodili osvajačke ratove?
Sramota je da se ugledamo na njih, ali nije nam svejedno. Boli to heroje otadžbine. Uvek kažu, Srbija nije kriva, za nju smo se borili, bili ranjeni i opet bi, ako bude napadnuta. Krivi su administratori, ljudi koji ne poznaju nikoga, oni nemaju milosti, oni ne cene hrabrost ni žrtvu.
Pa za koga ti ljudi rade? U čije ime tako postupaju? Ko su oni, ko su bili kada se Srbija branila?
Udruženje veterana PJP-a i boračkih organizacija pokušavaju da svojim humanitarnim radom pomognu koliko mogu, invalidima rata, njihovim porodicama, kao i porodicama poginulih boraca, ali njihove mogućnosti su ograničene. Imaju volju, želju, ali nisu institucije, nisu država, ne donose oni zakone.
Njihov glas i predlozi se slabo čuju i usvajaju. Sve se sporo odvija, a podeljenost raste. Odnos prema veteranima PJP-a i vojske od strane države nije onakav kakav bi trebao da bude. To vide i njihove porodice, to vide i njihova deca. Pamte sa gorčinom sudbinu svojih očeva.
Lokalne samouprave u pojedinim mestima pokušavaju da pomognu veteranima, ali to je retko i zavisi od njihove dobre volje. Moraju svi biti isti u svim mestima, jer kada su se borili, svi su bili jednaki, imali istu šansu da poginu. Zašto ih deliti u miru, zato postoji država za koju su se borili. Ona mora da preduzme odgovornost i donese pravične zakone za sve veterane PJP-a i vojske, za njih i njihove porodice.
Zaboravljeni heroji su u borbama ginuli, borili se, bili opkoljeni, upadali u potkovice neprijatelja, ali su se uvek izvlačili, jer su bili hrabri i nisu brinuli o svome životu, branili su svoju otadžbinu i slobodu.
Srbija je sada opkoljena, sa svih strana.
A kada nije bila?
Veterani su se dokazali, nikada je nisu izdali, opet bi za nju ginuli.
Srbijo, nemoj dozvoliti da se zaborave, učini dobro delo, vrati ih na počasno mesto koje im pripada. To će videti i mladi, biće kao i njihovi očevi, neustrašivi i hrabri. Svi smo mi prolazni, samo si ti večna, ako duh slobode koji se prenosi i dalje živi, živećeš i ti.
Sve dok postoje sećanja o herojima otadžbine, postoji i nada za opstanak srpskog naroda.
Vojnopolitička osmatračnica 